среда, 10. јун 2020.

DA LI RAJ I PAKAO ZAISTA POSTOJE?



„Da li Raj i pakao zaista postoje?“ 

Raj (nebesa), koji se na hebrejskom jeziku naziva „Gan Eden“ („Rajski/Edenski vrt“), jeste Svetlost Hohma. 

„Vrt“ je Malhut, što je poslednja Sefira u procesu stvaranja, načinjena da primi sve obilje koje je predodređeno da bude primljeno. 

Malhut ispunjena svetlošću Hohma naziva se „nebesa“ („Rajski vrt”).


U takvom uzdignutom stanju, Malhut se naziva Malhut sveta Acilut. 

Drugim rečima, „nebesa“ (Rajski Vrt) jeste stanje u kojem su sve duše obilno ispunjene svetlošću Hohma. 

Gornji deo nebesa je Bina sveta Beria, a donji deo nebesa je Jesod de Malhut sveta Asija. 

Namerno sam napisao duhovni raspored nebesa da bih se suprotstavio uobičajenim idejama koje ljudi imaju o nebesima i njihovim sadržajima, jer u duhovnom nema korporalnih formi, ni prostora, ni vremena, ni slika ni zvukova. 

Šta u duhovnom postoji? Jedino sile koje nisu odevene u materiju. 
Duhovna duša je želja. 

Duša biva ispunjena uzvišenim osećajem davanja i ljubavi onda kada se izjednači sa snagom ljubavi i davanja (Stvoritelj). 

Taj osećaj se naziva „nebesa“ (Raj). Ne postoji druga vrsta nebesa. 

Šta je, onda, pakao? 

Pakao je stanje koje doživljavamo na putu ka nebesima. To je stanje u kojem gorimo od srama kada otkrijemo da je naša egoistična priroda potpuno suprotna altruističnoj prirodi Stvoritelja. 

To je stanje koje treba da osećamo, jer kroz osećaj srama možemo da donesemo odluku da svoj ego ograničimo i uđemo u jednakost forme sa kvalitetom  Stvoritelja, što je kvalitet ljubavi i davanja. 

U mudrosti kabale učimo o prvom ograničenju (Cimcum Alef). Ono se dogodilo usled toga što je Kli (posuda/želja) otkrila da njena priroda primanja jeste suprotna prirodi Stvoritelja – prirodi davanja. Stid koji je tada osetila uzrokovao je to da na sebe stavi ograničenje, a zarad toga da bi se približila Stvoritelju.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

ŠTA JE ŠAVOT



"Šta je Šavot?" 
(Quora)

Šavot je proslava davanja Tore.

Jevrejski praznici, prema mudrosti Kabale, označavaju značajne faze na našem duhovnom putu, tj. u našoj transformaciji iz našeg urođenog egoističkog sebe u našeg duhovnog, altruističkog sebe, iznad ljudskog ega.

Konkretno, na Šavot dobijamo ime "Izrael".

Riječ "Izrael" proizlazi iz dvije riječi: "Jashar Kel" ("direktno ka Stvoritelju"). Odnosi se na stanje kad nam je data metoda da dostignemo Stvoritelja, kvalitet ljubavi i davanja, kroz našu slobodnu volju.

Ako ne koristimo ovu metodu, onda ćemo se do tog cilja nehotično razvijati kroz mnoge indirektne puteve, mnogo patnje i sile pritiska.

Postati narod Izraela znači da mi sami odlučujemo da istinski želimo dostići Stvoritelja, tj. da ostvarimo odnose ljubavi i davanja medjusobno i ponašamo se kao da sami uspostavljamo takve veze, ne čekajući da nam Stvoritelj da takvu sposobnost.

Naši napori da postignemo pozitivne odnose povlače pozitivan odgovor, što nam na kraju daje sposobnost razumijevanja, osjećaja i dostizanja Stvoritelja.

Stvoritelj djeluje na nas bez obzira na to dostižemo li ga ili ne. Međutim, kad ga dostignemo, razumijemo kako On djeluje, želimo da djeluje kroz nas, i prethodi Svojim akcijama na nas uz našu čežnju za Njim.

Pored toga, kada razgovaramo o "davanju Tore" i našem "primanju Tore", mi treba da razumijemo da naše angažovanje u Tori nema nikakve veze sa udubljivanjem u riječi pisanog teksta.

Angažovanje u Tori znači povećanje našeg jedinstva, davanje prioriteta jedinstvu iznad svakog podijeljenog nagona koji osjećamo, kako je to rekao kralj Salomon (Mudre izreke, 10:12): „Mržnja izaziva svađu, a ljubav pokriva sve zločine“.

Napisano je o angažiranju u Tori što znači povećanje jedinstva na više mjesta ...

"Primanje Tore je prvenstveno kroz jedinstvo, kao što je to u stihu: 'I Izrael se utabori tamo ispred gore', 'kao jedan čovjek sa jednim srcem', i tamo je prestala njihova nečistoća (zla inklinacija)". U Parašat Emoru, knjiga nastavlja: "Tokom dana brojanja [omer] pojedinac treba da popravi kvalitet jedinstva, i time je nagrađen držanjem Tore na festivalu Šavuot, kako je napisano, 'I oni su putovali iz Refidima i došli u Sinajsku pustinju, a Izrael se utaborio tamo ispred gore'. RAŠI je tumačio da su svi kao jedan čovjek u jednom srcu i zato su nagrađeni Torom". - Maor Vashemesh (Parašat Jitro).

„Korijen uzajamne odgovornosti prvenstveno  se proteže od primanja Tore, kada je cijeli Izrael bio odgovoran jedan za drugog. To je zato što oni u korijenu, duše Izraela se smatraju kao jedno, potiču od nastanka jedinstva. Iz tog razloga, cijeli Izrael je bio  odgovoran jedan za drugog nakon primanja Tore." - Likutej Halahot (Izabrana pravila), poglavlje "Hilhot Arev" ("Pravila garancije").

„Nemoguće je pridržavati se Tore i Micvot (zapovijesti)”, u smislu primiti svjetlost koja egoizam pretvara u ljubav prema drugima „osim ako nije uzajamna odgovornost kada je svako odgovoran za svog prijatelja. Iz tog razloga, svako treba da se uključiti u cijeli Izrael u veliko jedinstvo. Stoga, u trenutku primanja Tore, oni su odmah postali odgovorni jedni za druge, jer čim žele primiti Toru, moraju se spojiti kao jedno kako bi bili uključeni u želju. … Tako, posebno ako svako bude odgovoran za svog prijatelja, oni se  mogu pridržavati Tore. Bez toga bilo bi nemoguće primiti Toru". - Likutej Halahot (Izabrana pravila), poglavlje "Hošen Mišpat" ("Knjiga piše [Pravilo br. 3]").


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

KADA NESTANU SVE GRANICE



Kada nestanu sve granice

Kada uđemo u duhovni svet, tada ćemo duhovne parametre (vreme, prostor, svoje ja i život) osetiti na isti način na koji ih osećamo u ovom svetu.

Davno pre Ajnštajna i moderne fizike, Rambam je u 11. veku napisao da čitav naš materijalni svet postoji ispod brzine svetlosti, što znači unutar zemaljskog, i ispod duhovnog vremena.

Danas nije problem govoriti o prostoru, vremenu i kretanju kao o privremenim varijablama, koje su relativne u odnosu na posmatrača, i koje čak mogu da imaju pomak unazad. Objektivno – vreme, kretanje i prostor ne postoje, jer su to samo utisci u našoj želji. Ako je naša želja ograničena primanjem, mi sebe osećamo u granicama našeg sveta.

Ukoliko naša želja nije ograničena na to da apsorbuje u sebe, i ako deluje izvan sebe – ka davanju, onda ovi parametri gube svoja ograničenja, i naša percepcija nije ograničena, a to znači da unutar nje ne postoji vreme, ni kretanje, ni prostor.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

VREME I PROSTOR U MUDROSTI KABALE



Vreme i prostor u mudrosti kabale

Pitanje: Kako se u mudrosti kabale mere vreme i prostor?

Odgovor: U mudrosti kabale vreme se ne meri astronomskim satima; umesto toga, meri se prema broju duhovnih stanja, koja se nazivaju usponi i padovi.

Vreme je funkcija intenziteta integrisanja osobe u grupu i učestalosti tog integrisanja. Grupa je pojačalo intenziteta Više Svetlosti, i u skladu s tim raste frekvencija integrisanja. Istu udaljenost je moguće preći za deset godina ili za deset minuta.

Duhovna udaljenost se ne meri ni parseksima*, ni kilometrima, ni miljama, ni inčima, već razlikom intenziteta između egoističnih stepena. 

Pretpostavimo da je osoba prvo na nekom stepenu, a kasnije na višem stepenu. Razlika između stepenā je duhovna udaljenost. To znači, udaljenost je razlika između duhovnih potencijala tela, koje se ponekad nalazi u jednom stanju, a ponekad u drugom stanju.


Pitanje: Kakva je veza između vremena i egoizma?

Odgovor: Vreme zavisi od intenziteta rada ega. Osoba može da ubrza ili da uspori vreme; ono se ne menja samo po sebi. Ako osoba ništa ne preduzima – ne napreduje u vremenu. Otuda, duhovno vreme je jednako nuli sve dok osoba ne počne da ga stvara u sebi. Vreme, kao i svaki drugi parametar, zavisi samo od mene.



Kada je osoba unutar grupe, Viša Sila – Svetlost – jeste u središtu grupe, i vreme se određuje prema tome koliko snažno osoba žudi za centrom grupe. To znači da vreme zavisi od snage njene žudnje.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

VREME JE SUBJEKTIVNI OSEĆAJ DA ĆE NEŠTO ŠTO NEDOSTAJE DOĆI KASNIJE



Vreme je subjektivan osećaj da će nešto što nedostaje doći kasnije

Pitanje koje sam primio: Kako kabalisti objašnjavaju parametar vremena koji osećamo svojim osetima, i koji možemo da merimo pomoću tehničkih instrumenata ovog sveta?

• Zašto su nam potrebni faktor i percepcija vremena i zašto taj osećaj izbledi nakon što pređemo Mahsom?

• Kako i zašto stvaramo vreme unutar nas?

• Koji uticaj na vreme osoba može da ima i kako vreme utiče na osobu?

• Konačno, kakav uticaj vreme ima na prirodu kao celinu, i obrnuto?

Moj odgovor: Vreme se stvara kroz egoizam osobe. Vreme je osećaj deficita, razlike između onoga što postoji i onoga što će postojati. Međutim, ako osoba doživljava budućnost kao nešto što je već primljeno, nešto što je već prisutno, tada ne oseća vreme – nema osećaj da danas nešto nedostaje, a što će u budućnosti doći.

S druge strane, ako osoba potpuno veruje, bez senke sumnje, da nešto još nije primila, ali da će to definitivno primiti, tada za nju sadašnjost i budućnost jesu isto, jer budućnost nema ništa da doda na sadašnjost. Zbog toga nam uzdizanje iznad egoizma omogućava to da uđemo u sadašnjost, ni u šta drugo osim u sadašnjost.

Napisano je da onaj ko teži Stvoritelju sažima vreme. Činjenica je da celokupna slika sveta jeste unutar nas, uključujući i parametar vreme.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

SVE SE ZATVARA U KRUGU



Sve se zatvara u krugu

Pitanje: Šta je jedinstvo prijatelja, o čemu govori Rabaš?

Odgovor: Jedinstvo je kad učiteljeve savete pojašnjavamo među nama, i istražujemo ih u skladu sa izvorima (tekstovima), da bismo kroz njih ojačali, a zatim da ih i ispunimo zajedno, kada smo povezani u jednakosti. Pokušavamo da se međusobno povežemo u polju zajedničke sile, u kojem smo svi povezani u jednakosti, i usredsređeni u pravom smeru, kada svi pomažemo jedni drugima u međusobnom jemstvu, а da bismo između nas otkrili svojstvo davanja – silu davanja, koja deluje u čitavoj stvarnosti, i koja je za nas spoljašnja. 

Uzdižemo se od dole, i želimo da ovo svojstvo uspostavimo pomoću naših želja, naših posuda. Hoćemo da ovo svojstvo bude odeveno unutar nas, i da se u našoj posudi ono otkrije u skladu sa jednakošću forme. Sve ovo se događa između nas. Time želimo da postignemo sve stepene naše zajedničke duše, koju sada gradimo između nas.

Tada moramo i čitavo čovečanstvo da pridružimo ovom jedinstvu, i time naš mali krug postaje veći – od unutrašnjeg ka spoljašnjem. Otkrićemo u tome sve nivoe želje, i to nivoe: 0, 1, 2, 3, 4, i sve Svetlosti: Nefeš, Ruah, Nešama, Haja i Jehida – svih 125 nivoa koji određuju intenzitet veze između nas, takve veze koja nastaje kada pripojimo sve druge razbijene delove.

To je vrlo jasna slika. Sve se zatvara u jednom malom krugu, u njegovoj središnjoj tački.

Komentar: Slika je jasna, ali ovu vezu ne mogu da ispunim prijateljima.

Odgovor: Naravno da ne možete, jer morate Stvoritelja da dodate u tu vezu. On je taj koji vam stoji na putu i ne dozvoljava vam da se povežete. Navikli ste da u našem svetu sve što radite – radite sami. Zavisite od svog uma i svojih osećaja, od svoje energije i snage, ali u duhovnom ne možemo ništa drugo nego da otkrijemo nedostatak i usmerimo ga ka Njemu koji je Jedan, koji sve obavlja, to jest na operativnu silu. 

Ne zaboravite to! Da li ste ikad razmišljali o tome da se sa grupom egoista povežete da biste postigli sve što želite? Takva grupa se naziva „mesto prezrivih“ (onih koji preziru), i očigledno je da to nije način da se išta postigne.

Tako, sedite i plačete nad tim što vam ništa ne uspeva, a to znači da otkrivate da ne možete da radite posao, te da vam treba partner. Kroz grupu i učitelja osećate potrebu za partnerom koji mora da vam pomogne. Tada će vaša molitva rešiti problem.

Sve što treba da uradite jeste to da uputite pravi zahtev. Taj zahtev mora da bude Molitva Mnogih, u kojoj se svi povezuju zarad istog cilja, i razumeju to da taj cilj mogu da postignu jedino uz pomoć Stvoritelja; jedino Svetlost ispravlja posude, što znači da i nas ujedinjuje jedino Svetlost. Ukoliko postoji pravi zahtev prema Stvoritelju, on se i ispunjava.

Faktor „vreme“ ovde deluje poput mnogo novčića koji se zbrajaju na jedan veliki račun. U međuvremenu, moramo da prođemo dodatne faze provere i da raščistimo različite koncepte, i tada će se to dogoditi. 


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

четвртак, 04. јун 2020.

MIR U SVETU - Baal HaSulam


Yehuda Leib HaLevi Ashlag (Baal HaSulam)


Mir u svetu

„Milost i istina srešće se; 
pravda i mir poljubiše se. 
Istina će niknuti iz zemlje; i 
pravda će s nebesa pogledati dole. 
I Gospod će dati Dobro; i 
zemlja naša daće plod svoj”. 
 Psalmi, 85


SVE SE VREDNUJE – NE PREMA TOME KAKO IZGLEDA U DATOM TRENUTKU, VEĆ PREMA STEPENU SVOG RAZVOJA

Sve u stvarnosti, dobro i loše, čak i ono najgore na svetu, ima pravo da postoji i ne sme da bude iskorenjeno iz sveta nitipotpuno uništeno. Mi to moramo jedinoda ispravimo i reformišemo, jer i najmanjeizvršavanje rada Stvoritelja jeste dovoljno da nas nauči o veličini i savršenosti Stvoritelja i Njegovog upravljanja svime. Otuda, moramo da razumemo i budemo vrlo pažljivi kada nalazimo manu makar i jednoj pojavi koju je Stvoritelj stvorio, i da kažemo da je to suvišno i izlišno, jer bi to bilo klevetanje Njegovog upravljanja.

Znano je da Stvoritelj nije dovršio Stvaranje tada kada ga je On i stvorio. I, iz svakog ugla stvarnosti možemo da vidimo da je sve, kako u pogledu opšteg tako i pojedinačnog plana, u skladu sa zakonom postepenog razvoja, počevši sa fazom odsustvovanja sve do faze dovršetka rasta. Iz tog razloga, kada je na početku svog rasta voće gorkog ukusa, to se ne razmatra za manu voća, a mi već znamo razlog za to: voće još nije dovršilo svoj razvoj.

I, tako je u svakom elementu stvarnosti: ukoliko nam izgledada je neki element loš i štetan za nas, upravo je to dokaz da je taj element još u procesu svog razvoja, još u tranziciji. Tako, mi ne možemo da zaključimo da je nešto loše i nije mudro da na to gledamo kao na manu.


NEUSPEH „REFORMATORA SVETA”

Ovo je ključ za razumevanje neuspeha reformatorā sveta kroz generacije. Oni čoveka razmatraju za mašinu koja ne funkcioniše ispravno i kojoj treba popravka, to jeste, potrebno je ukloniti neispravne delove i zameniti ih ispravnim.

I, tendencijasvih reformatora svetajeste u tome da se iskoreni sve štetno i loše u ljudskoj vrsti... i istina je – da Stvoritelj ne stoji nasuprot njih, oni bi sigurno do sada čovečanstvo u potpunosti probrali, takoda mogu da žive samo oni dobri i korisni.

Otuda, Stvoritelj pažljivo bdi nad svim elementima Njegovog Stvaranja, i ne dopušta da u Njegovom Domenu bilo ko uništi ijedan element, već jedino da ga reformiše i pretvori u blagoslov (i načini da je koristan svrsi i dobru). Svi prethodno pomenuti reformatori nestaće sa lica zemlje, ali zle inklinacije neće nestati. One će živeti i brojati stepene koje moraju još da prođu dok ne završe svoje sazrevanje.

U to vreme, loše osobine preokrenuće se same po sebi u dobro i korisno svrsi, kakvim ih je Stvoritelj u početku i promislio, poput voća na drvetu koje se drži na granama, čeka i broji dane i mesece, i mora još da čeka dok ne dovrši svoje sazrevanje, kada će se njegov okus i slast otkriti svakoj osobi


NAGRAĐEN – JA ĆU TO UBRZATI
NENAGRAĐEN – U SVOJE VREME

Treba da znamo da prethodno navedeni zakon razvoja, koji se širi nad kompletnom stvarnošću, garantuje to da će se sve zlo preokrenuti u dobro i svrsi korisno, kroz silu Uprave Nebesa od Gore, što znači i bez toga da se traži dozvola od ljudi koji naseljavaju zemlju. Međutim, Stvoritelj je znanje i upravu stavio u ruke čoveku i dopustio mu da ovaj zakon razvoja primi pod svoju sopstvenu upravu i dao mu mogućnost da ubrza proces razvoja kako sam želi, slobodno i potpuno nezavisno od organičavanja u vremenu.

Proizlazi da ovde postoje dve uprave, koje deluju kroz prethodno navedeno vođstvo razvoja. Jedna uprava jeste uprava Nebesa, koja će sve što je štetno i zlo sigurno preokrenuti u dobro i svrsi korisno, ali to će biti u dogledno vreme, „u svoje vreme”, na način kroz patnju i nakon dugog vremena. A, postoji i „Uprava zemlje”, kada„objekat koji se razvija”postane živ i osetljiv, ineko vreme pod „pritiskom razvoja” trpi veliku patnju, budući da ovaj pritisak svoj put trasira neumoljivo.

Otuda, „Uprava zemlje” je takva uprava koja je na ljudima koji su prethodno navedeni zakon razvoja uzeli pod sopstvenu upravu, te mogu u potpunosti da se oslobode okova vremena, i koji u velikoj meri ubrzavaju vreme završavanja procesa svoga sazrevanja, kao i svoju ispravku, što je i kraj njihovog razvoja.

Ovo su reči koje su naši mudraci rekli (Sanhedrin 98*) o potpunom iskupljenju i dovršetku ispravke Izrael. I, oni su stih „Ja Gospod ubrzaću to vreme” (vreme dolaska Mesije) (Isaija 60:22) objasnili sa: Nagrađen – ja ću ubrzati, nenagrađen – u svoje (određeno) vreme.

Tako, ako su Izrael nagrađeni,oni zakon razvoja preuzimajuna sebe i time ga prenose na svoje loše osobine da bi ihpreokrenuli u dobre. Otuda, oni će zakon razvoja dovesti pod sopstvenu upravu,drugim rečima postaviće svoje umove i srce tako da će sve loše osobine unutar sebe ispraviti i preokrenuti u dobre. Otuda, značenje za „Ja ću ubrzati” jeste u tome da će oni biti potpuno oslobođeni od okova vremena. I tada, kraj razvojazavisi od njihove sopstvene volje, znači samo od veličine njihovihdela i pažnje koju tome daju. Tako, oni ubrzavaju, što znači da brže dolaze dozavršetka (razvoja).

Ipak, ako – nisu nagrađeni, tada razvojnjihovih loših osobina nije pod njihovom sopstvenom upravom, jer je time taj razvoj stavljen pod Upravu Nebesa. I, isto tako je sigurno da će i oni postići kraj svog iskupljenja i kraj svoje ispravke. To je zato što u vezi sa Upravom Nebesa postoji potpuna izvesnost, koja deluje po zakonu postepenog razvoja, stepen po stepen, dok se svako zlo i štetane preokrene udobro i korisno svrsi, kao što to vidimo i u razvoju voća. Kraj je zagarantovan, ali „u svoje vreme”, što znači da zavisi od vremena i povezan je s njim u potpunosti.

Prema zakonu postepenog razvoja, pojedinac mora da prođe kroz mnoge stepene, i taj postupak  je težak, prespor i dug, i proteže se i traje dugo vremena pre nego se dođe do kraja. I zbog toga, objekti o kojima govorimo –  živa bića, koja se razvijaju i osećaju, moraju da trpe veliku agoniju i bolove u stanjima razvoja, jer sila prinude, koja deluje na tim stepenima, da bi čoveka uzdigla sa nižeg stepena na Viši Stepen, nije ništa drugo do sila koja gura živa bića, koja tada bol i muku kojisu se akumulirali na nižem stepenu, više ne mogu da tolerišu. Iz tog razloga, živa bića morajuda napuste stepen na kojem su, i uzdignu se na Viši Stepen. To je kao što su naši mudraci rekli:„Stvoritelj iznad njih postavlja kralja čije su kazne grube poput onih kod Hamana, a Izrael se reformiše i iskupljuje”.

Prema tome,završetak razvoja zagarantovan je narodu Izrael saglasno pomenutom zakonu postepenog razvoja koji se naziva „u svoje vreme”, što znači zavisno od vremena. A,postizanje završetka zagarantovano je narodu Izrael time što će razvoj svojih svojstava uzeti u svoje ruke, pod sopstvenu upravu, što se naziva „Ja ću to ubrzati”, što znači potpuno nezavisno od vremena.


DOBRO I ZLO SE PROCENJUJE AKCIJAMA POJEDINCA PREMA DRUŠTVU

Pre nego što istražimo ispravku zla u ljudskoj vrsti, prvo moramo da odredimo vrednost apstraktnih pojmova, „dobro”i „zlo”. Kada neko delo ili osobinu definišemo kao dobro ili zlo, treba da razjasnimo kome ta osobina ili delo koristi.

Da bismo ovo razumeli, moramo u potpunosti da znamorelativnu vrednost između pojedinca i kolektiva – između pojedinca i kolektiva u kojem pojedinac živi i iz kojeg sehrani – i to i na materijalnom i na duhovnom planu. 

Stvarnost nam pokazuje da pojedinac nema pravo da postoji ako sebe izoluje, izopšti iz okruženja ljudi, jer mu okruženje svakako služi i pomaže da obezbedi svoje potrebe. Otuda, čovek je stvoren da vodi društveni život, i svaki pojedinac u društvu je poput točka koji je povezan s nekoliko drugih točkova, postavljenih u istu mašinu. I,nijedan od točkova nema slobodu kretanja sam za sebe, već se zajedno sa ostalim točkovima kreće u određenom smeru, i tako se mašini omogućava da obavlja svoju zadatufunkciju.
I, ukoliko postoji neki kvar na točku, taj kvar se ne razmatra izdvojeno, već se razmatra u skladu sa služenjem i ulogomkoju taj točak ima u mašini. 

I, u skladu s prethodno navedenim, stepen vrednosti svake osobe u njenom kolektivune procenjuje se po tome koliko je sama osoba dobra, već prema tome koliko služiopštoj javnosti. I obratno, zlo svake osobe vrednuje sejedinopo tome koliku štetu osoba nanosi opštoj javnosti, a ne po njenim svojstvima nezavisno od kolektiva. 

Ovoje jasno, kako sa aspektaistine, tako i sa aspekta dobra. To je zato što ono što se nalazi u kolektivu jeste ono što se nalazi i u pojedincu. I, korist kolektiva je korist svakog pojedinca u kolektivu: ko šteti kolektivu ima svoj udeo u šteti, a ko koristi kolektivu ima svoj udeo u koristi, jer pojedinci su deoceline, i vrednostceline nije veća, ni na koji način,od sume vrednosti njenih sastavnih delova.

Proizlazi da su kolektiv i pojedinac jedno isto. I, pojedinac nije oštećen time što je podređen kolektivu, budući da su sloboda kolektiva i sloboda pojedinca takođe jedno isto. I kao što je dobro podeljeno među njima, tako je i sloboda među njima podeljena.
Otuda, dobre i zle osobine, kao i dobra i zla dela procenjuju se jedino prema tome koliko su korisni za opštu javnost.

Naravno, prethodno navedeno primenjuje se ukoliko svi pojedinci u potpunosti izvršavaju svoju dužnost prema opštoj javnosti, ne primaju više od onoga što zaslužuju i ne uzimaju više od onoga što pripada prijateljima. Ali, ako se deo kolektiva ne ponaša u skladu s tim, proizlazi da to ne samo da šteti kolektivu u celini, već i tom delu kolektiva.

Ne treba daraspravljamo o nečemu što je znano svima, i ovo je pomenuto samo kako bi se ukazalo na slabu tačku, mesto na kojem je potrebna ispravka, a to je da svaki pojedinac razume da su njegova vlastita korist i korist kolektiva jedno isto. Timeće svet doći do potpune ispravke.


ČETIRI KVALITETA,MILOST, ISTINA, PRAVDA I MIR, U POJEDINCU I KOLEKTIVU
(Hesed, Emet, Cedek i Šalom)

Nakon što prilično dobro znamo željenu osobinu dobra u njenom pravom obliku, treba da sagledamo sredstva i sve drugo što nam je na raspolaganju, da bismo ubrzali pristup dobru i sreći.

Za ovu svrhu su obezbeđena četiri kvaliteta: milost, istina, pravda i mir. Do sada su ove kvalitete koristili svi reformatori sveta. Međutim, tačno je to da je kroz ova četiri kvaliteta Uprava Nebesa postupno razvijala svoj put da bi evoluciju čovečanstva dovela u sadašnje stanje.

Napisano je da bi za nas bilo bolje da zakon razvoja uzmemo u svoje ruke i pod našu upravu, jer time možemo da predupredimo mnoge patnje koje spremne postoje u razvojnoj istoriji za budućnost, od ovog dana nadalje. Tako, mi treba da skrutinizujemo i ispitamo ova četiri kvaliteta da bismo detaljno razumeli šta su nam do sada ovi kvaliteti doneli i da bismo kroz to znali kakvoj pomoći u budućnosti možemo da se nadamo,to jeste šta možemoda dobijemokroz njih.


PRAKTIČNE TEŠKOĆE U ODREĐIVANJU KVALITETA „ISTINA”

Kada o dobrim kvalitetima diskutujemo u teoriji, sigurno je da nema boljeg kvaliteta od kvaliteta koji se naziva „istina”. Ovo je tako zato što sva dobra koja smo ranije definisali i koja se tiču odnosa između pojedinca i kolektiva, jesu takva dela kada pojedinac daje i izvršava svoju ulogu u odnosu na opštu javnost, i od kolektiva svoj udeo uzima pravedno i pošteno. Sve to nije ništa drugo nego „istina”, ali postoji prepreka koja je u tome što kolektiv uopšte ne prihvata ovaj kvalitet (nazvan „istina”). Tako, praktična teškoća u vezi sa prethodno pomenutim kvalitetom „istina” ovime je dokazana sama po sebi: postoji prepreka koja dovodi do toga da kvalitet nazvan „istina” jeste neprihvatljiv za kolektiv. I, moramo da ispitamo kakva je to prepreka. 

Ako se temeljno prouči prethodno pomenuti kvalitet – „istina”, i to iz perspektive praktične primene, nužno se otkriva koliko je ljudskom oku ovo pitanje nejasno, i složeno i teško za skrutinizovanje. Zaista, kvalitet „istina” od nas traži to da sve pojedince u kolektivu izjednačimo u tome što će oni svoj udeo dobijati prema sopstvenom naporu, ni više ni manje od toga. I, jedino je ovo prava osnova, i u nju se ne može sumnjati. Jer, sigurno je to da svako ko želi da uživa na račun truda svog prijatelja, njegova dela su suprotna zdravom razumu i prethodno pomenutom kvalitetu „istina”. 

Ali, kako možemo i da zamislimo to da istinu skrutinizujemo na takav način koji je prihvatljiv i za kolektiv? Na primer, ako ovaj problem razmotrimo tako što za osnovu uzmemo rad koji je vidljiv svima, odnosno broj sati rada, i zahtevamo od svakoga da radi jednak broj sati, mi i dalje nećemo doći do kvaliteta – „istina”.

Štaviše, ovde imamo očiglednu laž iz dva razloga: prvi razlog je fizičko stanje, a drugi je mentalno stranje radnika.

Prirodno je da nije moguće da svi rade na isti način. Tako, neka osoba iz društva mora, zbog svoje slabosti, da u sat vremena rada uloži mnogo više truda nego njen prijatelj koji radi dva ili više sati.  

Ali, ovde postoji i psihološko pitanje, zato što onaj koji je po prirodi veoma lenj, iscrpi sebe mnogo više za jedan sat rada, nego njegov prijatelj za dva ili više sati rada. I, gledajući sa stanovišta očigledne istine, ne bi trebalo da obavezujemo neke članove društva da, zarad toga da bi obezbedili potrebno za život, rade više od drugih. U praksi se ispostavlja da oni članovi društva koji su po prirodi jaki i spretni profitiraju kroz napor drugih i eksploatišu ih nemilosrdno, što je suprotno kvalitetu „istina”. Oni ulažu manje napora u poređenju sa slabim i lenjim članovima društva koji zbog svoje prirode za jedan sat rada utroše mnogo više napora od spretnih i vrednih, koji za dva ili više sati rada ulože mnogo manje napora. (otuda ne bismo došli do kvaliteta istine ako bismo za osnovu uzeli broj sati rada)

I, ako i dalje razmatramo zakon prirode „slediti većinu”, onda je takva istina koja za osnovu uzima stvarni broj radnih sati, potpuno neprimenljiva, jer su slabi i lenji uvek ogromna većina u društvu, i oni neće dopustiti spretnoj i jakoj manjini da koriste njihovu radnu snagu. Tako, vidimo da prethodno pomenuta osnova, što je napor pojedinaca, uopšte nije primenljiv sa stanovišta očigledne istine, jer istina utemeljena na ovoj osnovi ni na koji način ne može da bude ispitana i procenjena. 

Tako, nalazimo da kvalitet – „istina” nema praktičnu sposobnost da uređuje put pojedinca i kolektiva na apsolutan i zadovoljavajući način. Takođe, ovaj kvalitet je nedovoljan da bi uredio životne uslove u vremenu kraja ispravke sveta.

Osim toga, ovde postoje i veće teškoće, jer nema jasnije istine od onoga što sama priroda jeste. I prirodno, svaki pojedinac sebe oseća kao jedinog vladara u svetu Stvoritelja, i da su svi ostali stvoreni samo da bi olakšali i poboljšali njegov život, a on pri tome ne oseća nikakvu obavezu da njima išta dâ za uzvrat.

I, jednostavno rečeno u prirodi svake osobe jeste to da život svakog drugog čoveka na svetu upotrebi za sopstvenu korist. I, sve što jedna osoba daje nekom drugom jedino je iz nužde; i čak i tada ona to radi da bi iskoristila druge, ali to radi lukavo, to jeste na način da njen prijatelj to ne primeti, jer u protivnom ne bi pristao na to. 

Međutim radi se o tome da je priroda svake grane da teži da bude poput svog korena. I, budući da se čovekova duša širi iz Stvoritelja, a Stvoritelj je Jedno, Jedinstven i sve je Njegovo, otuda, s obzirom na to da se i čovek širi iz Esencije Stvoritelja (kao Njegova grana), otuda i on isto tako oseća da treba da upravlja svim ljudima na svetu (poput toga što čini Stvoritelj) i da svi ljudi na svetu treba da budu pod njegovom upravom i da rade samo zarad njegove koristi. I, ovo je zakon koji se nikada ne menja. Ovde jedina razlika između ljudi jeste u tome šta ljudi biraju: jedni biraju to da ostvaruju niže želje, na primer bogatstvo, i za taj cilj iskorišćavaju druge ljude, drugi biraju da postignu moć, a treći da steknu čast (i opet za taj cilj iskorištavaju druge ljude). Takođe, ako bi neka osoba bez velikog napora bila u stanju da postigne sva ova tri cilja zajedno, ona bi pristala na to da eksploatiše ceo svet da bi postigla – bogatstvo, moć i čast zajedno. Međutim, svaka osoba je primorana da bira u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima. 

Ovaj zakon se može nazvati „zakon jedinstvenosti” i postoji u srcu čoveka (svaki čovek je jedinstven, poseban, kao nijedan drugi). Nijedna osoba ne može da izbegne ovaj zakon i svako dobija svoj udeo u tom zakonu: veliki – po meri svoje veličine, i mali – po meri svoje malenosti. 

Zato, prethodno pomenuti „zakon jedinstvenosti”, koji je u prirodi svake osobe, nije ni za osudu ni za pohvalu, budući da je to prirodna stvarnost, i ima pravo da postoji kao i svi drugi delovi stvarnosti. I, nema nade da će se to iskoreniti iz sveta ili da će to čak i malo ublažiti svoju formu, baš kao što nema nade ni da se iskoreni čitava ljudska vrsta sa lica zemlje. Zato, uopšte ne bismo slagali ako bismo o ovom zakonu rekli to da on jeste apsolutna istina.

I, budući da je ovo nesumnjivo tako, kako onda možemo čak i da pokušamo da umirimo um osobe obećavajući joj jednakost sa svim ljudima u kolektivu? Jer ta ideja je toliko udaljena  od onoga što je priroda čoveka, budući da je priroda čoveka to da je njegova jedina inklinacija da se izdigne još više iznad čitavog kolektiva.

Tako, nam je u potpunosti jasno to da ne postoji realna mogućnost da se u život pojedinca i život kolektiva uvede dobra i srećna uprava posredstvom kvaliteta „istina”, na način koji će umiriti um baš svakog pojedinca, tako da on može u potpunosti da se složi s tim, kao što to treba da bude na Kraju Korekcije. 


U ODSUSTVU MOGUĆNOSTI DA SE USPOSTAVI KVALITET „ISTINA”, BILO JE POKUŠAJA DA SE U UPOTREBU UVEDU – PLEMENITA SVOJSTVA 

Osvrnimo se sada na preostala tri kvaliteta: milost, pravda i mir. Čini se da su ovi kvaliteti u početku stvoreni jedino da bi se koristili kao podrška za kvalitet „istina” koji se u našem svetu pokazao kao nedovoljan. Međutim, razvojna istorija se lagano i postepeno kretala, napredujući prema uređenju života kolektiva.

Načelno, svi su pristali da preuzmu na sebe to da ni na koji način ne odstupaju od kvalteta „istina”. Međutim, ponašali su se potpuno suprotno od istine. I od tada, sudbina kvalteta „istina” je takva da je u rukama najvećih prevaranata i nikada u rukama slabih i pravednih, tako da se slabi i pravedni nisu mogli osloniti na kvaltet „istina” i njenu pomoć čak ni u najmanjoj meri. 

Budući da u životu kolektiva nisu mogli da uspostave kvalitet „istina”, broj eksploatisanih i slabih se povećao u društvu i pojavili su se kvaliteti „milost” i „pravda” kroz koje su se sprovodile akcije upravljanja u društvu, jer je čitavo društvo primoralo uspešne u društvu da podrže one koji su slabi, da ti slabi ne bi naštetili čitavom društvu. Otuda su se prema njima ophodili blagonaklono, to jest kroz milosrđe i dobročinstvo. 

Ali prirodno je da se u takvim uslovima povećava broj onih koji su slabi i eksploatisani, sve dok ih ne bude dovoljno da počnu da protestuju i počnu svađu i tuču protiv onih koji su uspešni. I, tada u svetu počinje da se pojavljuje kvalitet – „mir”. Tako, svi ovi kvaliteti – milost, milosrđe i mir – pojavili su se zbog slabosti kvaliteta „istina”.

To je ono što je u društvu uzrokovalo podelu na grupe. Neki su usvojili kvalitet „milost” i kvalitet „dobročinstvo”, dajući drugima ono što imaju, a neki su usvojili takav kvalitet „istina”, koji je po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”.

Jednostavno rečeno, ove dve grupe možemo da podelimo na „graditelje” i „rušitelje”. „Graditelji” su oni koji hoće da brinu o dobrobiti kolektiva, i često su spremni da svoja posedovanja daju drugima. Ali, za one koji su po prirodi skloni rušenju i razuzdanosti bilo je udobnije da zarad sopstvene koristi prionu uz kvalitet „istina”, u skladu sa principom „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”. I, oni nikada ne bi odustali od onoga što je njihovo, i nikada ne uzimaju u obzir to što ugrožavaju dobrobit kolektiva, budući da su po svojoj prirodi „rušitelji”. 


NADA ZA MIR

Kada su ovi uslovi društvu doneli mnoge sukobe i ugrozili dobrobit čitavog društva, u društvu su se pojavili „graditelji mira”. Oni su preuzeli kontrolu i uzeli moć, i društveni život utemeljili na novim uslovima, za koje su verovali da su „istina”, i da su dovoljni da se društvu obezbedi mir.

Međutim, većina onih koji su „graditelji mira”, koji se pojavljuju nakon nesuglasica, dolaze, zapravo, iz redova „rušitelji”, koji kvalitet „istina” zagovaraju po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”. Ovo je zato što su oni ti koji su moćni i hrabri u društvu, i koje ponekad nazivaju „heroji”, i to tada kada su spremni da se zarad samopotvrđivanja odreknu svog života i života čitavog koletiva, ukoliko se kolektiv ne slaže s njihovim gledištima. 

A, „graditelji”, oni koji u društvu zagovaraju „milost” i „dobročinstvo”, brinu za svoj život i za život celog kolektiva, i odbijaju da sebe ili javnost izlože riziku zarad toga da kolektivu nametnu svoje gledište. Otuda, oni su uvek na onoj strani društva gde su oni slabiji, oni koje u društvu obično nazivaju „slabići” i „kukavice”. 

Otuda, očigledno je da će ruka onih koji su hrabri i bezobzirni uvek biti na vrhu, i prirodno je da će „graditelji mira” doći iz redova „rušitelji”, a ne iz redova „graditelji”.

Tako vidimo da je nada za mir, za kojim naša generacija toliko žudi, bila uzaludna i to, kako sa aspekta subjekta, tako i sa aspekta objekta.

To je zato što subjekti, „graditelji mira” u svakoj generaciji, i u našoj takođe, koji imaju moć da u svetu uspostave mir, uvek dolaze iz redova one vrste ljudi koju nazivamo „rušitelji”, jer kvalitet „istina” zagovaraju po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”.

Tako, prirodno je to što ti ljudi čvrsto brane svoja mišljenja, do tačke da rizikuju sopstvene živote i život kolektiva. I, to je ono što im daje moć da uvek pobede nad vrstom ljudi koju nazivamo „graditelji” – što su oni koji uvek teže prema kvalitetu „milost” i „dobročinstvo”, i koji su spremni da se odreknu svoje dobrobiti zarad drugih, kako bi spasli svet – jer njih razmatraju za slabiće i kukavice.

Proizlazi da su zahtevi da se uvede kvalitet „istina” (po principu „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje”) i rušenje sveta jedno i isto, i da su težnja prema kvalitetu „milost” i izgradnja sveta, takođe, jedno i isto. Zbog toga, ne treba da se nadamo tome da će „rušitelji” uspostaviti mir.

Uzaludna je nada za mir i sa aspekta objekta, to jest sa aspekta uslova za postojanje sveta, budući da za srećan život i pojedinca i kolektiva još nisu stvoreni takvi uslovi koji bi bili u skladu sa onim principom kvaliteta „istina” koji priželjkuju „graditelji mira”. Jer, za to je uvek neophodno da postoji veliki broj ljudi u društvu koji su nezadovoljni uslovima koji im se nude, kao što smo to već i pokazali kada smo govorili o slabosti kvaliteta „istina”. Zato će ova manjina uvek biti spremna da regrutuje nove inicijatore sukoba i nove „graditelje mira”, čije će generacije smenjivati jedna drugu u nedogled. 


DOBROBIT KOLEKTIVA I DOBROBIT ČITAVOG SVETA

Nemojte se iznenaditi što ja ujedno razmatram i dobro pojedinačnog kolektiva i dobro čitavog sveta, jer zaista smo već došli do takvog stepena da se čitav svet sagledava kao jedan kolektiv i jedno društvo. Ovo znači da svaka osoba na svetu crpi životnu snagu i sredstva za život od svih ljudi na svetu, i time je primorana i da služi i da brine za dobro čitavog sveta.

Prethodno smo dokazali apsolutnu subordinaciju koja se tiče odnosa pojedinca i kolektiva, što je poput odnosa mašine i točka u njoj. Pojedinac svoj život i svoju sreću crpi iz kolektiva, i otuda su dobro kolektiva i dobro pojedinaca jedno i isto, i obratno. Tako, u meri u kojoj je pojedinac porobljen brigom za vlastitu dobrobit, u toj istoj meri on je nužno porobljen i kolektivom, kao što smo to prethodno iscrpno objasnili. 

A koliki je domen kolektiva? To se određuje opsegom unutar kojeg pojedinac prima potrebno. Na primer, u drevnim vremenima domen je bio određen krugom porodice, što znači da je pojedincu bila potrebna pomoć jedino od članova njegove porodice. U to vreme, on je morao da bude potčinjen samo svojoj porodici. 

U sledećim razdobljima, porodice su se grupisale u sela, gradove i okruge, i pojedinac je postao zavisan od grada u kojem je živeo. Kasnije, kada su gradovi i okruzi formirali države, dobrobit pojedinca je zavisila od svih sunarodnika u državi. Time je pojedinac postao zavisan od ljudi u čitavoj državi. Zato sada, u naše vreme, dobrobit svakog čoveka zavisi od svih država u svetu, i čovek je apsolutno zavisan od čitavog sveta u istom stepenu kao što je to i točak u mašini.

Prema tome, nezamislivo je da se u jednoj zemlji može uspostaviti sistem u kojem vlada dobro, sreća i mir, a da to ne bude tako i u svim zemljama sveta, i obrnuto. U naše vreme, sve zemlje su povezane zadovoljavanjem životnih potreba ljudi, kao što su u ranijim vremenima bili povezani članovi porodica. Tako, više ne možemo da govorimo niti da se bavimo pitanjima koja su u vezi sa obećanjima za dobrobit jedne države ili jedne nacije, već jedino onim pitanjima koja su u vezi sa dobrobiti za čitav svet, jer korist ili šteta za svakog pojedinca u svetu zavisi i meri se merom dobrobiti za sve ljude u čitavom svetu.

I, iako se ovo, defakto, i zna i oseća, ljudi u svetu ovo još nisu ispravno razumeli. A zašto je tako? Zato što je proces razvoja u prirodi takav da akcija dolazi pre razumevanja, i ovo će dokazati jedino akcije i jedino će one pogurati čovečanstvo napred.


U ŽIVOTU, ČETIRI KVALITETA (milost, istina, pravda, mir) 
SUPROTNI SU JEDAN DRUGOM 

Ako prethodno navedene praktične teškoće nisu dovoljne za nas, bespomoćne ljude, tada imamo i dodatno ometanje i borbu usled našeg nasleđa, odnosno samih ovih kvaliteta unutar svakog od nas pojedinačno, jer su oni (kvaliteti) jedinstveni i suprotstavljeni jedan drugom. Jer četiri prethodno navedena kvaliteta, „milost”, „istina”, „pravda”  i „mir”, koji su raspoređeni među ljudima (svakom svaki u nekoj meri), i utkani u prirodu ljudi, bilo razvojem ili odgojem, i sami po sebi suprotni su jedan drugom. Ukoliko, na primer, uzmemo atribut „milost” u njegovoj apstraktnoj formi, nalazimo da je njegova uprava u suprotnosti sa svim drugim atributima, što znači da u skladu sa zakonima vladavine milosti, ne postoji mesto gde bi se pojavili drugi atributi u našem svetu.

Šta je kvalitet „milost”? Naši mudraci su objasnili: „Šta je moje to je tvoje i šta je tvoje to je tvoje” – Hasid3. I, kada bi se svi ljudi u svetu ponašali prema ovom kvalitetu, to bi poništilo svu uzvišenost kvaliteta „istina” i „pravda”, jer ako bi svako bio prirodno spreman da sve što ima dâ drugima, i ne uzme ništa od drugih, tada bi nestao sav interes da lažemo jedni druge. Isto tako, tada ne bi bilo važno da se govori o kvalitetu „istina”, jer su istina i laž jedna s drugom u vezi. I, ako u svetu ne bi bilo laži, ne bi postojao ni kvalitet „istina”. Naravno, tada bi nestali i preostali kvaliteti, koji su inače namenjeni jedino tome da kvalitet „istina” podrže zbog slabosti koja je u vezi sa primenom ovog kvaliteta u kolektivu.  Jer, kao što smo prethodno objasnili, nema boljeg kvaliteta od kvaliteta “istina”, ali postoje teškoće u praktičnoj primeni kvaliteta “istina” u kolektivu.

A istina definisana u skladu sa principom „Šta je moje to je moje, a šta je tvoje to je tvoje” protivreči kvalitetu „milost”, i ne može da se prihvati u celosti. To je zato što prema ovakvom principu kvaliteta „istina” (moje je moje, tvoje je tvoje) nije ispravno da se osoba bori za druge i pomaže im, jer to dovodi do toga da drugi ne uspeva sam već da navikne na to da iskorišćava druge. Međutim, ovakav kvalitet „istina” zahteva da je svaka osoba obavezna i na to da ono što ima čuva za teške dane, tako da ne bude primorana da postane teret svojim bližnjima.

Otuda, svaka osoba ima rodbinu i naslednike i trebalo bi da su oni ispred svih drugih. I, naravno prema prirodnom zakonu, proizlazi da onaj koji svoju imovinu daje drugima (prema kvatetu “milost” - što je moje to je i tvoje) nije u istini prema svojim rođacima već je u laži, jer svoje prirodne naslednike ostavlja bez ičega.

Isto tako, i kvalitet „mir” suprotan je kvalitetu „pravda”, jer da bi se uspostavio mir potrebno je da postoje takvi uslovi u javnosti koji jamče onima veštim, pametnim i energičnim da postanu bogati, a oni koji su lenji i naivni postaju siromašni. U skladu s tim, onaj energičniji uzima i svoj udeo i udeo svog lenjog prijatelja, i uživa u dobrom životu, tako da za lenje i naivne ne ostaje dovoljno, čak ni da obezbede neophodno za svoj život. Otuda, oni ostaju potpuno goli i siromašni na svaki način. 

Svakako, nepravedno je tako oštro kazniti lenje i naivne jer oni nisu zli, jer šta je njihov greh i šta je zločin tih nesrećnih ljudi, što im Proviđenje nije dalo agilnost i oštroumnost? Da li ih zbog toga treba kazniti mukama težim od smrti? 

Otuda, uopšte nema kvaliteta „pravda” u uslovima kvaliteta „mir” (onako kako je definisan kvalitet „mir”). Kvalitet „mir” je suprotan kvalitetu „pravda”, i kvalitet „pravda” je suprotan kvalitetu „mir”, jer ako se naredi pravedna podela imovine, što znači da lenji i naivni dobiju značajan deo onoga što imaju vešti i energični, tada se oni moćni i energični sigurno neće smiriti dok ne svrgnu upravu onih koji porobljavaju velike i energične, i eksploatišu ih u korist slabih. Zato nema nade za mir u kolektivu. Tako, kvalitet „pravda” jeste suprotan kvalitetu „mir”. 


KVALITET „JEDINSTVENOST” U NAŠEM EGOIZMU UZROKUJE RUŠENJE I UNIŠTAVANJE

Tako, možemo da vidimo kako se ovi kvaliteti međusobno sukobljavaju i bore; i to nije tako samo unutar grupacija, već je i unutar svake osobe. Ova četiri kvaliteta kontrolišu osobu ili istovremeno ili jedan po jedan, i bore se unutar nje.  To je tako sve dok za zdrav razum ne postane moguće to da ih organizuje i dovede do potpune saglasnosti. 
Uistinu, izvor čitavog mnoštva konfuzije koja vlada u nama nije ništa drugo nego prethodno pomenuti kvalitet „jedinstvenost”, koji postoji u svakom od nas, u manjoj ili većoj meri.

I, objasnili smo da se ovaj uzvišeni osećaj kvaliteta „jedinstvenost” širi do nas direktno od Stvoritelja, koji je Jedinstven i Koren svih stvorenja. Ali u isto vreme, kada se taj osećaj jedinstvenosti kombinuje sa našim uskim egoizmom, on izaziva rušenje i uništavanje, i time postaje i izvor svih rušenja koja su bila i koja će biti u svetu.  

I zaista, nema nijedne osobe na svetu koja je slobodna od toga (od zloupotrebe svojstva jedinstevnosti), a sve razlike su samo u načinu na koji se to koristi da se zadovolje želje srca, da se ostvari moć ili čast – i to je ono što odvaja i razlikuje ljude jedne od drugih.

Ali, ono što je zajedničko za sve ljude na svetu jeste to da je svako spreman da svim mogućim sredstvima zloupotrebi i iskoristi sve ljude za svoju ličnu korist, ne uzimajući u obzir da time sebe gradi na propasti drugih. I nije važno kakvo opravdanje za to svako daje, u skladu sa svojom namerom, jer želja jeste koren za um, a um nije koren za želju (jer misao nastaje iz želje, misli služe da promisle načine da se želja ostvari). Isto tako, što je osoba veća i istaknutija, i njeno svojstvo „jedinstvenost” jeste veće i izraženije. 


KORIŠĆENJE PRIRODE JEDINSTVENOSTI KAO PREDMETA EVOLUCIJE U KOLEKTIVNOM I INDIVIDUALNOM 

Sada treba da razjasnimo koji su to pravi uslovi koje je čovečanstvo najzad spremno da prihvati zarad dolaska mira u svetu. I, da otkrijemo tu pozitivnu snagu koja može da osigura srećan život i pojedincu i kolektivu, a isto tako od čega zavisi spremnost čovečanstva da hoće sebe konačno da obaveže na te posebne uslove.

Vratimo se svojstvu „jedinstvenost” koje je u srcu svake osobe, odakle (kad je to svojstvo okruženo egoizmom) i potiče spremnost da se proguta čitav svet zarad sopstvenog zadovoljstva. Njegov koren se direktno iz Njega, koji je Jedinstven i Jedno, širi ka ljudima, koji su Njegove grane. Ovde se postavlja pitanje koje zahteva odgovor: „Kako je moguće to da se takva korumpirana forma (uzvišenog osećaja “jedinstevnost”) pojavljuje u nama, da bi postala osnova sveg zla i propasti u svetu, i kako se iz Izvora svake gradnje širi izvor sveg rušenja?” Ne možemo takvo pitanje da ostavimo bez odgovora. 

Zaista, postoje dve strane medalje prethodno pomenutog svojstva „jedinstvenost”. Ako na ovo svojstvo gledamo sa njegove gornje strane, sa strane postizanja jednakosti sa Stvoriteljem koji je Jedinstven i Jedno, to podstiče jedino na davanje zarad drugih, jer kvalitet Stvoritelja jeste jedino davanje i u Njemu nema nikakve potrebe da prima, zato što Njemu ništa ne nedostaje i Njemu ne treba ništa da dobije od stvorenja koje je On stvorio. Otuda, kvalitet „jedinstvenost”, koji se od Njega širi ka nama, mora isto tako da se u nama realizuje u altruističnoj formi – davanje zarad drugih, a ne u egoističnoj formi – primanje zarad sebe. 

Na drugoj strani medalje, što jeste to kako svojstvo „jedinstvenost” zapravo deluje u nama, nalazimo da je ovo delovanje potpuno u suprotnom smeru, jer je ono jedino u formi primanja zarad sebe, poput želje da se bude jedini na svetu, ili najveći i najbogatiji čovek u čitavom svetu. Tako, dve strane svojstva „jedinstvenost” udaljene su jedna od druge poput istoka od zapada.

Prethodno rečeno nam daje odgovor na postavljeno pitanje: „Kako je moguće to da se isto svojstvo „jedinstvenost”, koje proističe i dolazi od Stvoritelja koji je Jedinstven i Izvor svake gradnje, u nama otkriva kao izvor svakog rušenja?” Ovo nam dolazi zato što taj uzvišeni alat koristimo u suprotnom smeru – u smeru primanja zarad sebe. I, ja ne kažem da svojstvo „jedinstvenost” koje je u nama nikada neće delovati u formi davanja, jer ne može se poreći to da su među nama i ljudi čije svojstvo „jedinstvenost” u njima deluje u formi davanja zarad drugih – oni koji troše sav svoj novac za opšte dobro, i oni koji sav svoj napor posvećuju opštem dobru itd. 

Ali ove dve strane medalje, koje sam opisao, svedoče o dve tačke u razvoju Stvaranja, koje obe na kraju dovode do Savršenstva. Počevši od nepostojanja – faze koja prethodi Stvaranju, stvorenje se uzdiže i postepeno penje stepenima razvoja, od jednog stepena ka sledećem Višem, i odatle ka još Višem, sve dok ne dosegne svoju najvišu tačku na vrhu (najvišu svrhu), onu koja je od početka, unapred određena da bude najviši stepen – Savršenstvo, gde će ostati zauvek.

Redosled razvoja te dve tačke je: A) polazna tačka, najniži stepen, koji je blizu nepostojanja – opisano kao druga strana medalje. B) druga tačka je unapred određena kao vrh, na kojem će stvorenja počivati i ostati zauvek – opisano kao prva strana medalje. 

Ali, razdoblje u kojem se nalazimo već se u velikoj meri razvilo, i već se uzdiglo i prešlo mnogo stepeni. Uzdiglo se iznad najnižeg stepena, što predstavlja drugu stranu svojstva „jedinstvenost” i vidljivo se približilo njegovoj prvoj strani. 

Tako, među nama već postoje ljudi koji svoje svojstvo „jedinstvenost” koriste u formi davanja zarad drugih. Ali, njih je i dalje malo, jer smo mi i dalje na sredini puta razvoja. Kada dođemo do Najviše tačke lestvi, svi ćemo naše svojstvo „jedinstvenost” koristiti jedino u formi davanja zarad drugih, i nikada, ni u kom slučaju, nijedna osoba ga neće koristiti u formi primanja zarad sebe. 

Drugim rečima, sada imamo priliku da ispitamo uslove života u „poslednjoj generaciji”, što je stanje – mir u celom svetu – kada čitavo čovečanstvo postiže najvišu tačku (stepen) prve strane i koristi svojstvo „jedinstvenost” jedino u formi davanja zarad drugih, a nikako u formi primanja zarad sebe. I, ovde bi bilo dobro to da se prethodno navedena forma života (koju smo naveli kao primer za ispravno korišćenje svojstva „jedinstevenost” jedino zarad davanja) primeni u takvoj meri da nam to posluži kao model i uđe u naše umove u nadolazećim talasima naših života. Možda je čak i u našoj generaciji vredno i moguće to da pokušamo da se uskladimo sa navedenom formom života.


USLOVI ŽIVOTA U „POSLEDNJOJ GENERACIJI”

Prvo, svi moraju u potpunosti da razumeju i objasne svojoj okolini da su dobrobit društva, to jeste dobrobit države i dobrobit sveta, u potpunosti međusobno zavisni. Sve dok zakoni društva nisu zadovoljavajući za svakog pojedinca u državi, i sve dok manjina ostaje nezadovoljna upravljanjem države, ova manjina će potkopavati državnu upravu i nastojati da je sruši.

I, ukoliko moć pomenute manjine nije dovoljna za to da se oni sa upravom države bore licem u lice, oni će hteti da je sruše indirektno, na primer na način da se zemlje podstiču jedna protiv druge i uvedu u rat, jer je prirodno da će u vreme rata biti puno više nezadovoljnih ljudi kada postoji nada da će se postići kritična masa koja može da sruši vlast države i uspostavi novo rukovođenje pogodno za njih. Otuda je mir za svakog pojedinca direktan uzrok mira u državi.

Isto tako, u svakoj državi postoji jedan deo društva kojem je rat specijalnost - koji se uvek nada u uspeh na lestvama karijere - i postoje finansijeri rata i oni koji žive od trgovine oružjem, a svi su oni uticajni u društvu, i čine manjinu u društvu koja je značajna. I, ako njima dodamo i onu manjinu koja je nezadovoljna postojećim zakonima, tada, gotovo uvek, postoji veliki broj ljudi koji žele rat i krvoproliće.

Otuda, mir u svetu i mir u državi jesu međusobno zavisni. Nužno otkrivamo da je čak i onaj deo ljudi u državi koji je trenutno zadovoljan svojim životom, koji su pametni i preduzetni, i dalje imaju, zbog mnogo čega, da budu zabrinuti za svoju sigurnost, zbog tenzija među onima koji nastoje da ih svrgnu. I, kada bi razumeli vrednost mira, i oni bi bili srećni da usvoje način života „poslednje generacije”, jer „sve što čovek ima daće za svoj život”. 


PATNJA NASUPROT ZADOVOLJSTVU I PRIMANJU ZA SEBE

Kada istražimo i temeljno razumemo plan od Gore, videćemo da čitav problem leži u tome da se naša priroda preokrene od želje za primanjem za sebe u želju za davanjem zarad drugih, jer su ta dva svojstva suprotna jedno drugom. Na prvi pogled, taj plan izgleda imaginarno, poput nečega što je iznad ljudske prirode. Ali kada dublje uđemo u to, otkrićemo da kontradiktornost između primanja za sebe i davanja zarad drugih nije ništa drugo nego psihološko pitanje, zato što se ovde radi o tome da mi dajemo drugima bez koristi za sebe. Jer iako se primanje za sebe u nama manifestuje na različite načine – kao što su imovina, posedovanja zarad zadovoljenja srca, oka, stomaka, itd. – sve to se definiše jednim imenom, „zadovoljstvo”. Otuda, sama suština primanja zarad sebe jeste u tome da ono što osoba želi nije ništa drugo nego želja za zadovoljstvom.

I sada, zamislite da čovek može da sakupi sva zadovoljstva koja je osećao tokom svog života i stavi ih na jednu stranu, i da svu patnju i tugu koje je osećao sakupi na drugu stranu, ukoliko bi tada mogao da vidi ishod, moguće je da bi više voleo da se uopšte nije ni rodio. I, ako je to tako, šta onda čovek uopšte i prima tokom svog života? I, ukoliko pretpostavimo da čovek tokom života prima dvadeset posto zadovoljstva i osamdeset posto patnje, tada kada to stavimo jedno naspram drugog, i dalje bi ostalo šezdeset posto patnje bez naknade.

Ipak, sve ovo jeste lična kalkulacija i tiče se onoga što osoba radi za sebe. Ali kada se kalkuliše na globalnoj skali, osoba proizvede više od onoga što koristi za sopstveno zadovoljstvo i izdržavanje. Otuda, ako je savet bio to da se primanje za sebe preokrene u davanje zarad drugih, čovek će primiti uživanje iz svega što proizvede – bez beskrajne patnje bez toga da beskrajno pati.