уторак, 26. мај 2020.

STENA MOG SPASENJA - Čovek u kući hoda u onome što se njemu sviđa ... RABAŠ



Čovjek u kući hoda u onome što se njemu sviđa 
a kada se pojavljuje u društvu mora biti odjeven 
kao što je u društvu uobičajeno 

Baruh Ašlag (RABAŠ), članak “Stena mog spasenja”, 1985. godina N° 13

Najvažnije je – da prije svega, u čovjeku treba da postoji želja da se izbavi iz svog egoizma. I, budući da je egoizam sama naša suština, mi ga volimo i zato nam je veoma teško da razumijemo da treba da se u potpunosti odvojimo od njega. Ali, u duhovnom je drugačije, nije moguće da se išta postigne pre nego što se odvojimo od ega.

U našem svijetu vidimo da čovjek ima želje i potrebe koje se tiču njega samog, koje proizlaze iz njegovih unutrašnjih potreba, a postoje i želje koje čovjek prima iz spoljašnje sredine. To jeste, ukoliko oko njega ne bi bilo  ljudi da u njemu podstaknu tu želju, on sam nikada ne bi osjetio da mu išta nedostaje - i samo okolina pobuđuje u njemu tu želju i potrebu. 

Na primjer, čovjek, čak i ako nema nikog oko sebe, i dalje želi da jede, da pije, da spava itd.

Ali ako oko njega postoje drugi, tada se pojavljuje i pojam stida, to jeste on je dužan da jede i pije ono na šta ga drugi primoravaju. 

I,  ovo je posebno uočljivo na primjeru odjeće, jer čovjek u kući hoda u onom što mu se sviđa, a kada se pojavljuje u društvu, onda treba da bude odjenut onako kako je tamo uobičajeno i ne drugačije, jer stid ga prisiljava da poštuje opšte standarde. 

Isto je tako i u duhovnom. Čovjek ima svoju unutrašnju težnju prema duhovnom, to jeste, čak i kada je potpuno sam i nema nikoga ko bi nekako mogao da djeluje na njega i pobudi u njemu neke želje, u čoveku se iznutra, iz sopstvenih motiva, pobuđuje težnja i želja da radi zarad Stvoritelja. 

Ali njegova unutrašnja želja, koja u njemu postoji po prirodi, još nije toliko velika da bi uz njenu pomoć postigao duhovni cilj, i treba sve više da je povećava. Zato mudraci savjetuju da radi kao i u našem svijetu, odnosno da povećava i ojačava tu želju uz pomoć drugih koji ga okružuju i koji ga obavezuju da se odijeva u skladu s njihovim pogledima i stilovima. 

I, kada se pridruži ljudima koji, kako on vidi, takođe teže ka duhovnom, onda ta želja koju imaju i ljudi koji ga okružuju, povećava i ojačava i njegovu sopstvenu težnju ka duhovnom. Tako, čovjekova težnja ka duhovnim postaje vrlo snažna. Odnosno, osim želje koju čovjek i sam prima, čovek prima i one želje za duhovnim koje okolina pobuđuje u njemu, tada njegova želja dostiže takvu snagu koja mu pomaže da postigne cilj.

I, u tome je suština koncepta „ljubav prijatelja“, što svaki član grupe, osim sopstvene želje, stiče i želje svih prijatelja. I, ta velika vrijednost ne može drugačije da se stekne osim uz pomoć „ljubavi prijatelja“.

Ali, čovjek treba da bude vrlo oprezan da se ne nađe u grupi ljudi koji nemaju želju da provjeravaju sebe, suštinu svog rada – da li je temeljena na altruizmu ili na egoizmu - na želji da daje ili da prima. Ti ljudi ne žele da vide da li ih njihovi postupci vode putem istine, to jeste putem čistog altruizma, jer je samo takva grupa sposobna da želje prijatelja učini altruističkim. 

To znači da svako od prijatelja dobija osjećaj potrebe, nedostatka, to jeste osjećaj koliko mu nedostaje snaga altruizma.

Odnosno, čovjek treba uvijek, gdje god da se nalazi, u svemu što radi, željno da traži bilo kakvu mogućnost koja bi dodala snagu njegovom altruizmu. I, kada se nađe u grupi gdje svi žude za snagom altruizma i gdje svi primaju ovu snagu jedan od drugog, tada se to naziva da prima snagu od spolja, kao dopunu onoj maloj snazi koju je imao na početku.

I, suprotno tome, postoje u okruženju i takve snage od kojih je zabranjeno primati bilo kakvu pomoć, bez obzira na to što izgleda da pomoć tih vanjskih sila može čovjeku da pomogne u radu. I, čovjek treba da bude vrlo oprezan kako ne bi podlegao takvim silama. To zahtijeva posebno oprezne napore i mjere predostrožnosti, jer je tijelo sklono da uglavnom radi pod uticajem ljudi koji čovjeka okružuju.

To se događa sa čovjekom kada sluša kako ljudi govore o njemu, na primjer: da ima izvanredne sposobnosti, ili da je stručnjak za podučavanje, ili da ima veliki strah da ne pogriješi, ili govore da je on čovjek koji predano traži istinu. I, kada čovjek čuje takve priče, onda, iako to što čuje daje snagu za rad, počinje da prima uvažavanje, poštovanje i slično kao nadoknadu za svoj rad.

I, tada više nema potrebu da mu Stvoritelj pomogne da snagu za rad crpi jedino vjerom iznad razuma, i iz altruizma. Naprotiv, tada silu za rad dobija od svog okruženja. Odnosno, na to da se angažuje u Tori i da ispunjava zapovijesti, njega obavezuje okolina, a ne Stvoritelj. 

I, u tome je značaj koncepta „skromnost“, što je jedan od uslova za razvoj osobe  – da se egoizam ne „hrani“ okolinom – zato čovjek treba da djeluje skromno i neovisno, kako je rečeno: „I, hodaj skromno uz Gospoda, svog Boga“ (Miheja, 6:8).

Okolina, to jeste oni spolja, „hrane“ čovekov egoizam na račun njegovog rada. Jer, nakon što čovjek čuje kako ga hvale on već počinje da uči za svoje okruženje, a ne zarad Stvoritelja. Budući da tada čovjek već nema potrebu da ga Stvoritelj približi svom radu,  sada on ovaj rad radi zbog toga da ga okruženje uvažava te uči i radi za okruženje. Otuda, okruženje čoveka obavezuje da radi, a ne Svoritelj.

Vidimo da je to slično radu „za strane bogove“. To znači da ga oni obavezuju da radi za njih, da se angažuje u Tori i da zapovijesti ispunjava zarad počasti koje mu oni daju. Prethodno rečeno znači da u slučajevima kada ne znaju za njegov rad, a on sam ne vidi nikog ko bi posmatrao to što on uči Toru, onda nema nikog i ništa što bi ga obavezivalo da radi. I, to se naziva jačanje egoizma okolinom i zbog toga je čovjek dužan da radi skromno i neovisno. 

Međutim, činjenica da čovjek radi skromno još nije dovoljna, i iako ga sada jedino Stvoritelj inspiriše prema duhovnom radu, treba da ispuni još jedan uslov: čovjek ne smije da radi zarad primanja nagrade.

A, to je već sasvim drugi rad, jer je apsolutno suprotan našoj prirodi, pošto je čovjek, po svojoj prirodi stvoren samo sa željom za primanje, a ovdje treba da radi jedino altruistično, da daje i da ništa ne prima kao užitak. I, zato treba da nađe grupu u kojoj su svi uvjereni da rad treba da bude jedino u altruizmu.

Odnosno, budući da je sila altruizma u čovjeku veoma mala, on treba da nađe ljude koji takođe imaju takvu silu, i kada se povežu zajedno, onda svako od njih može da primi silu od svojih prijatelja jer ima veliku potrebu za tim. I, tada, Stvoritelj im šalje pomoć kako bi mogli da napreduju putem altruizma.


уторак, 19. мај 2020.

PRIRODNI ZAKONI ili STEPENI RAZVOJA DO NIVOA ČOVEK



Prirodni zakoni 
ili 
stepeni razvoja do nivoa čovek


Nivo 1 – nepokretan

Kamen, zemlja, planine, vazduh, voda, svetlost. Vazduh, pri zemlji gušći, na visinama ređi, ali vazduh je uvek vazduh; voda, uvek ista, bez obzira na agregatno stanje u kojem se nalazi; svetlost – prepoznatljiva samo nasuprot mraku. Zašto sve ovo pripada nepokretnom nivou? Elementi ovog nivoa nemaju snagu da se promene.


Nivo 2 – vegetativni, promenljiv

Drveće, voćke, cveće, biljke, žitarice, itd. Zašto se ovo naziva promenljivi nivo? Elementi ovog nivoa mogu da rastu i šire se.

Uticaj na okruženje koji elementi ovog nivoa vrše tokom svog rasta, veoma je važan. I, ovde već možemo da vidimo prirodu kao integralni sistem. Drveće pravi potreban hlad cveću, biljkama, livadama, poljima, itd, a svi oni daju plodove da se sledeći nivo prehrani. 

Vidimo da zemlja, vazduh, voda i svetlost –  elementi nepokretnog nivoa – daju osnovne uslove u kojima elementi vegetativnog nivoa mogu da se razvijaju.


Nivo 3 – životinjski, pokretan

Elementi ovog nivoa su izuzetno raznoliki – od mikroba i virusa, preko riba do krupnih životinja i domaćih životinja.

Ovde opet možemo da vidimo povezanost u prirodi. Crvi i drugi organizmi prekopavaju tlo i čine ga rastresitim za drveće i biljke. Zatim, pčele su važne za razmnožavanje biljaka, a biljke stvaraju hranu za životinje. To je uzajamno davanje, uvek s namerom „davati“.


Nivo 4 – ljudski nivo, čovek

Svi prethodni nivoi razvoja sadržani su u ljudskom nivou. Iz ovoga se može videti to da je i čovek u integralnom sistemu. Taj sistem jeste Stvoritelj, i isto tako se naziva i priroda.

Međutim, u ovom sistemu postoji i neodvojivi deo svakog čoveka – njegov ego, koji je do sada neprekidno rastao, postajući sve veći. Narastao je toliko mnogo da je sada njegov uticaj na prirodu razoran.

Ali, čovek nije primio samo to od Stvoritelja, već je isto tako primio i mogućnost slobodnog izbora – da se odluči za egoistično primanje ili altruističko davanje. I, tako se upravo po ovom svojstvu – mogućnost izbora – ljudi razlikuju od životinja.

Kako možemo da se „suprotstavimo“ egu koji nam je bezuslovno dat? Postoji samo jedan način! Da podignemo svest i ojačamo povezanost ljudi širom sveta – da stvorimo povezanost svih srca.

Otuda, izreka „voli bližnjeg svog kao sebe samog“ predstavlja brigu o svom bližnjem, i ona svim ljudima treba da bude vredna. Svi smo isti, svi smo JEDNO.

Ako svi mi ovo stavimo u srce, svi će biti zbrinuti i srećni, uključujući i TEBE!

Tada – ratovi svake vrste prestaju, priroda se smiruje i cveta u novom sjaju!





среда, 13. мај 2020.

ZLATNI NOVČIĆ U PRAZNOM DŽEPU



Zlatni novčić u praznom džepu

Dobar primer vere iznad razuma sadržan je u priči o Davidu Leikesu, učeniku Baal Šem Tov-a. Učenik kaže da su sedeli s učiteljem za vreme obroka u kasnim večernjim časovima, na kraju Šabata, i niko nije imao ni paru u džepu, svi su bili jako siromašni.

I odjednom, učitelj mu je rekao: "Davide, daj mi novac da kupim med". I, učenik je stavio ruku u džep, izvadio zlatnik i dao mu ga. 

Kako je to moguće, kada je znao da mu je džep prazan? Ali budući da mu je viši rekao da mu dâ novac, on nije oklevao da posegne u džep i izvadi novčić. I, ovo nije bajka, već istinita priča.

To je nazvano vera iznad razuma. Znao je da u njegovom džepu nema ništa, ali kad mu je učitelj rekao da izvadi novac iz džepa, nije sumnjao kako mora da postoji novac o kojem je učitelj govorio, jer to je drugačiji stepen stvarnosti. Zbog toga je učenik stavio ruku u džep i izvadio novčić.

Ne možemo da sudimo o duhovnom svetu sa nivoa ovog sveta, ili da sudimo o ovom svetu sa nivoa višeg sveta. To je potpuno isto kao i sa malom decom: Ako želite da shvatite zašto beba plače, šta je njegova muka, onda morate da se spustite na njegov nivo i uđete u njegovo stanje. Tada ćemo da znamo šta oseća, šta vidi i zašto plače. Ne možemo da razumemo uzrok sa visine našeg nivoa, već možemo samo da vidimo efekat.

Mudrost Kabale nas uči kako da se odenemo u stanje višeg, i zatim da budemo u mogućnosti da ga otkrijemo, razumemo i osetimo gde dobijamo sve naredbe koje upravljaju nama. Pa, kad vam kažem o ovom zlatniku, o duhovnom stanju koje moramo da otkrijemo, možete li da pratite učitelja s verom iznad razuma i izvadite zlato iz džepa? 

Kažem vam da ste vi na kraju korekcije - to je istinito stanje stvoreno odmah u stvaranju sveta, samo što vi to ne osećate! Ali, u stvari, naše stanje je savršeno, zato stavite svoju ruku u džep i izvucite konačnu ispravku!


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

уторак, 05. мај 2020.

AMALEK NAS PRATI CELIM PUTEM




Amalek nas prati celim putem

Snaga Amaleka najviše se vidi u tome kada dođe do nagle promene stanja – po okončanju praznika Šabat – i u takvim  stanjima koja su nas podigla višom svetlošću, a ne našim sopstvenim naporima.

Mi smo se osećali uzdignuto, upravo zahvaljujući silama koje su nam  date od Više Svetlosti. Ali kada  svetlost nestane, pojavi se Amalek. Ali može se pojaviti i u bilo koje drugo vreme.

„Amalek“ je skraćeni oblik od onoga što nazivamo „samo zarad primanja“ (Al Menat LeKabel), što znači da ova namera deluje tako kao da je samo zarad svoje koristi. Iako, u stvari, ne deluje za naše dobro, već u interesu našeg egoizma. Povećanje egoizma kod osobe, predstavlja taj nagli skok, buđenje Amaleka. Zbog toga, moramo stalno da pazimo da se Amalek u nama ne probudi.

I sad, kada je praznik Pasha prošao, mi možemo osetiti umor i imati različite probleme, naizgled iz vrlo objektivnih razloga. Ali to nisu stvarni razlozi, to je uvek Amalek; želja za primanjem obučena u sve vrste razloga, navodno prirodnih i objašnjivih. Amalek gradi prirodu i reguliše naše živote.

Ne smemo popustiti svoju pažnju, moramo pratiti naše stanje i paziti na Amaleka koji se svakog trenutka budi. On će se neminovno buditi jer u suprotnom ne bismo uspeli da postignemo velike ispravke. Amalek se neprestano budi i moramo da popravimo svoj odnos prema njemu, tačnije moramo da se uzdignemo iznad njega.

Amalek je pomoć protiv nas. Što više raste, to se više uzdižemo iznad njega, sve više i više. Na ovaj način on će nas dovesti do savršene, duhovne visine. To je njegov posao, kao pomoć koja se pruža protiv nas.

Amalek nam daje priliku da radimo pobedivši ga uz pomoć grupe i Stvoritelja i uzdižući se iznad njega. Amalek nas prati duž čitavog duhovnog puta, na svakom koraku, manifestujući se ponekad više, ponekad manje i to kroz različite forme. Ali uvek nas gura u egoističnu nameru.

Zato, sada, nakon što se praznik Pashe završi i nastavite svojim putem, vodite računa da ne  skrenete s puta, i uvek se držite pravog puta ka ispunjenju cilja svrhe života.


Autor
  Dr Mihael Lajtman