GOST I DOMAĆIN - Trpezarijski sto - ČIN DRUGI

 

Trpezarijski sto - Semen Vinokur

ČIN DRUGI 

Sljedećeg dana, u istoj sobi, domaćin je pripremio svjež obrok koji sadrži potpuno istu vrstu delicija kao i dan ranije. On sjedi za stolom i gost ulazi, sa nepoznatim, pomalo tajnovitim izrazom lica. 

Domaćin (vedro se osmijehuje, nesvjestan promjene): Čekao sam te. Tako sam srećan što te vidim. Molim te sjedi. 

Gost sijeda za sto i učtivo miriše hranu. 

Gost (gleda hranu): Sve je ovo za mene?

Domaćin: Naravno! Samo za tebe! Bio bih oslađen ukoliko bi sve to primio od mene. 

Gost: Hvala, ali ja sve to zaista ne želim baš toliko mnogo.

Domaćin: To nije istina! Ti to stvarno želiš i ja znam da je to upravo tako! Zbog čega ti to ne bi želio?

Gost: Ne mogu sve ovo da uzmem od tebe. Osjećam se nelagodno. 

Domaćin: Kako to misliš, nelagodno? Toliko želim da imaš sve ovo! Šta misliš, za koga sam ovo pripremio? Bilo bi mi ogromno zadovoljstvo ukoliko bi sve to pojeo.

Gost: Možda si u pravu, ali ja ne želim da pojedem svu ovu hranu. 

Domaćin: Ali, ti ne uzimaš samo obrok; ti mi takođe činiš uslugu sjedeći za mojim stolom i uživajući u onome što sam pripremio. Ja sve to nisam pripremio zbog tebe, već zato što uživam u tome što to primaš od mene.

To je razlog iz kojeg bi tvoj pristanak da jedeš bio usluga meni. Ti bi primio sve to zbog mene! Ti ne bi primao, već bi meni davao  veliku radost. U stvari, ne bi ti bio taj koji prima od jela koje sam spremio, već bih ja bio onaj koji bi od tebe dobio veliku radost. Ti bi bio taj koji meni daje, a ne obrnuto.

Domaćin moleći primakne mirisni tanjir pred svog nevoljnog gosta. Gost odgurne tanjir. Domaćin ga ponovo primakne, i gost  opet odbije. Domaćin uzdiše, i sav njegov izgled pokazuje koliko hoće to da njegov gost prihvati hranu. Gost sada prihvata stav davaoca i to je usluga domaćinu. 

GOST I DOMAĆIN - Trpezarijski sto - ČIN PRVI

Trpezarijski sto - Semen Vinokur

ČIN PRVI

U osvjetljenoj kući sa prostranim sobama, čovjek prijatnog izgleda zauzet je u kuhinji. Priprema obrok za svog dugo očekivanog gosta. Obigravajući oko lonaca i šerpi, podsjeća sebe na delicije u kojima njegov gost uživa.

Očigledno je to da je domaćin u radosnom iščekivanju. Graciozno, potezima plesača, on postavlja sto sa pet različitih jela. Pored stola su dvije udobne stolice.

Čuje se kucanje na vratima, i gost ulazi. Ugledavši gosta, lice domaćina se razvedrava, i on ga poziva da sjedne za trpezarijski sto. Gost sijeda, i domaćin ga gleda s naklonošću. 

Gost gleda delicije koje su pred njim, i miriše ih sa učtive udaljenosti. Očigledno je da mu se sviđa ono što vidi, ali sa taktičnom uzdržanošću izražava svoje divljenje, ne otkrivajući da zna da je hrana namijenjena njemu. 

Domaćin: Molim te, sjedi. Napravio sam sve ovo posebno za tebe, jer znam koliko ti se sve ovo sviđa. Obojica znamo da ja znam tvoje ukuse i navike u ishrani. Znam da si gladan i koliko možeš da pojedeš, pa sam pripremio sve onako kako se tebi sviđa, tačno onoliko koliko je dovoljno da budeš sit i da ne ostaviš ni mrvicu. 

Narator: Ukoliko bi ostalo hrane nakon što se gost zasiti, i domaćin i gost ne bi bili srećni. Domaćin bi bio nezadovoljan zato što bi to značilo da svom gostu hoće da pruži više nego što gost želi da primi.

Gost bi bio razočaran time što nije mogao da ispuni želju domaćina da sve to pojede. I takođe, on bi zažalio ukoliko bi postao sit jer je ostalo još delicija, a on nije mogao da i dalje uživa u njima. To bi značilo da je gostu nedostajalo dovoljno želje za svim užicima koji su mu ponuđeni.

Gost (svečano): Zaista, ti si pripremio upravo ono što bih volio da vidim na stolu i da pojedem to kao večeru. Čak je i količina kako treba. Ovo je sve što bih ikada mogao da poželim od života: da uživam u svemu ovome. Za mene bi to bilo krajnje božansko zadovoljstvo.

SVRHA DRUŠTVA 2

 

Svrha društva 2

Članak br. 1, deo 2, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Budući da je čovek stvoren sa Kli koja se naziva „samoljublje”, tamo gde on ne vidi da će njegovo delovanje njemu doneti korist, nema motivaciju da načini čak ni najmanji pokret. A, bez poništavanja samoljublja, nije moguće da se postigne Dvekut (prianjanje) uz Stvoritelja što je jednakost forme.

I, budući da je to protiv naše prirode, nama je potrebno društvo koje će delovati kao velika snaga tako da mi možemo zajedno da radimo na poništavanju želje za primanjem, nazvane  „zlo”, budući da ona ometa postizanje svrhe za koju je čovek stvoren.

Iz tog razloga, društvo mora da se sastoji od pojedinaca koji se jednoglasno slažu u tome da moraju da postignu ovaj cilj. Tada, svi ovi pojedinci postaju jedna velika snaga koja može da se bori za to, budući da je svako  integrisan u sve ostale. Tako je svaka osoba utemeljena na velikoj želji da se postigne cilj.

Da bi bili integrisani jedan u drugog, svaki pojedinac treba da poništiti sebe pred drugima. To se radi tako što svako vidi zasluge prijateljā, a ne njihove mane. Ali, pojedinac koji misli da je malo veći od svojih prijatelja, ne može da se ujedini s njima.

Isto tako, važno je ostati ozbiljan tokom skupa kako se ne bi izgubila namera, pošto je to cilj zbog kojeg su se prijatelji  i okupili. A, da bi hodao skromno, što je velika stvar, pojedinac treba da se navikne na to da spolja izgleda kao neko ko nije ozbiljan. Ali, istina je da u njihovim srcima gori vatra.

Ipak, tokom skupa, pojedinac treba pred uskogrudim ljudima da bude oprezan u tome da ne sledi reči i dela koja ne doprinose cilju okupljanja – što je da treba da postignu Dvekut uz Stvoritelja. U vezi s Dvekut, vidi esej  „Matan Tora”. 

Ali, kad nije sa svojim prijateljima, najbolje je da pojedinac ne pokazuje ništa od namere u svom srcu, i (treba) da izgleda kao bilo ko drugi. To je značenje „hodaj skromno sa Gospodom svojim Bogom”. Iako postoje složenija tumačenja ovoga, jednostavno objašnjenje je isto tako velika stvar.

Otuda, dobro je da među prijateljima koji se ujedinjuju postoji jednakost, tako da pojedinac može da se poništiti pred drugim. I, u društvu treba da postoji temeljna budnost,  koja onemogućava lakomislenost, pošto lakomislenost uništava sve. Ali, kao što smo prethodno rekli, ovo bi trebalo da bude unutrašnja stvar.

Ali, u prisustvu nekoga ko nije iz ovog društva, ne bi trebalo pokazivati ozbiljnost, već je potrebno   podesiti se  prema osobi koja je upravo došla. Drugim rečima, izbegavati priču o ozbiljnim temama i pričati samo o temama koje odgovaraju onome ko je upravo došao, i koji  se naziva „nezvani gost”.

Link - Purpose of Society 2

POMOGOŠE SVAKOM SVOM PRIJATELJU

Pomogoše svakom svom prijatelju

Članak br. 4, 1984.

Baruh Šalom Ha-Levi Ašlag (Rabaš)

Moramo da razumemo to da pojedinac može da pomogne svom prijatelju. Da li ova materija jeste specifično za tamo gde postoje bogati i siromašni, mudri i budale, slabi i jaki? Ali, kada su svi bogati, pametni ili jaki itd, šta jedan može da uradi da pomogne drugom?

Vidimo da postoji nešto što je zajedničko svima – raspoloženje. Rečeno je: „Briga u nečijem srcu – pusti ga da o tome govori sa drugima”. To je zato što kada je u pitanju osećaj uzvišenog raspoloženja ni bogatstvo ni mudrost ne mogu da budu od pomoći.

Pre će biti da jedan pojedinac može da pomogne drugom uviđanjem da je taj drugi prijatelj nisko. Napisano je: „Niko samog sebe ne izbavlja iz zarobljeništva”. Umesto toga, prijatelj je taj koji može da uzdigne duh drugog prijatelja.

Ovo znači da prijatelj uzdiže prijatelja iz njegovog stanja u stanje životnosti. Tada, ovaj ponovo počinje da stiče snagu i pouzdanje u život i blagostanje, i počinje kao da je sada njegov cilj blizu njega.

Proizlazi da upravo svako mora da brine i razmišlja o tome kako može da pomogne svom prijatelju, da uzdigne njegov duh, jer kada je u pitanju raspoloženje svako u svom prijatelju može da nađe takvo mesto potrebe koje može da ispuni.   

Link - They Helped Every One His Friend

PORUKA U MATAN TORI - Kabala za studente

 

Poruka u Matan Tori

U tri eseja, „Matan Tora” (davanje Tore), „Arvut” (uzajamno jemstvo), i „Mir”, Baal HaSulam nas uči o neophodnosti da veliko društvo postigne svrhu Stvaranja. On pokazuje zašto jedna osoba ne može da postigne svoje ciljeve bez ostalih ljudi u svetu, i da će samo prava kombinacija između socijalne jednakosti i rada Stvoritelja nagraditi čovečanstvo mirom, prosperitetom i ostvarenjem našeg ljudskog potencijala.

U „Matan Tora”, stav 14, on eksplicitno opisuje da se taj deo Tore tiče čoveka, a jedino je čovek u stanju da nas dovede do željenog cilja. Na kraju eseja, on naglašava i proširuje temu značaja recipročne povezanosti za celokupnu naciju, i kaže: „Mi smo dokazali da se svaka od 613 Micvot u Tori vrti oko jedne Micva ‘Voli svoga bližnjeg kao sebe samog’”. On takođe kaže da ova tačka nije izvodljiva, osim kada se izvršava od strane čitave nacije, čiji je svaki član spreman i voljan za to.

U eseju „Arvut”, stav 20, Baal HaSulam objašnjava da će kraj ispravke sveta biti kada se svi ljudi na svetu povežu zarad rada Stvoritelja. Ali, prvi koji stupaju u rad Stvoritelja i vode čitav svet za sobom jesu deca Izraela. „Uloga Izraela u vezi sa ostatkom sveta je slična ulozi Svetih praotaca u odnosu na narod Izrael... Takođe, narod Izrael mora... da kvalifikuje sebe i ostale ljude na svetu da se razvijaju sve dok ne usvoje ovaj uzvišeni rad ljubavi čoveka, što su lestve ka svrsi Stvaranja... Tako, svaka Micva koju pojedinac Izraela izvršava da bi dao zadovoljenje svom Tvorcu, a ne zarad druge nagrade i samoljublja, utiče – u određenoj meri – na evoluciju svih ostalih ljudi na svetu”.

Nadalje u eseju (stav 28) on definiše ulogu dece Izraela – to su oni koji treba da budu lek kroz koji će proći iskre čistote i pročišćenja tela ka svim nacijama sveta. To je zato što ostale nacije sveta još nisu spremne za to, a Stvoritelju za početak treba da bar jedna nacija bude izabrana među svim nacijama.

Sve nacije sveta pripadaju Meni [Stvoritelj], isto kao i vi, i na kraju će svi prionuti uz Mene. Ali, dok još nisu spremni za ovaj zadatak, Meni su potrebni vrli ljudi. Ukoliko ste saglasni sa tim da budete izabrani narod, onda ću vam Ja zapovediti da vi Meni budete kraljevstvo sveštenika, što je krajnja forma ljubavi drugih: „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog”.

TOČAK TRANSFORMACIJE FORME

Točak transformacije forme

Baal HaSulam  

MIR - Empirijsko, naučno istraživanje o nužnosti rada Boga

Kabala za studente

Prvo, dozvolite mi da predstavim mišljenje naših mudraca u vezi sa otkrivanjem generacija sveta: iako vidimo da se tela menjaju iz generacije u generaciju, to je samo slučaj sa telima. Ali duše, koje su esencija samih bića, ne nestaju da bi bile zamenjene, već idu iz tela u telo, iz generacije u generaciju. Iste duše koje su postojale u vreme potopa takođe su došle za vreme Vavilona, i izgona u Egipat, i izlaska iz Egipta, itd, sve do ove generacije i do kraja korekcije.

Tako, u našem svetu, nema novih duša kao što se to događa u slučaju obnove tela, već postoji samo određeni broj duša koje se inkarniraju na točku transformacije forme, jer svaki put one oblače novo telo u novoj generaciji.

Otuda, po pitanju duša, sve generacije od početka Stvaranja do kraja korekcije su kao jedna generacija koja je proširila svoj život tokom više hiljada godina, dok se nije razvila i postala ispravljena kao što treba da bude. A činjenica da je u međuvremenu svaka duša promenila svoje telo više hiljada puta potpuno je nebitna, jer esencija samog bića, što se naziva „duša”, nije uopšte patila usled tih promena.

Postoji mnogo dokaza koji upućuju na to, i velika mudrost koja se zove „tajna inkarnacije duša”. Ali, iako ovo nije mesto za pojašnjenje toga, zbog velike važnosti ove stvari, vredi istaći neobrazovanima da se reinkarnacija dešava u svim objektima materijalne stvarnosti, i svaki objekat, na svoj način, živi večni život.

Iako nam naša čula govore da je sve prolazno, poenta je jedino u tome kako mi to vidimo. U stvari, ovde postoje samo inkarnacije – nijedan objekat nije nepomičan i ne zaustavlja se ni na trenutak, već se inkarnira na točku transformacije forme, ne gubeći ništa od svoje esencije tokom svog puta, kao što su fizičari pokazali.

 Link - The Peace - Necessity to Practice Caution with the Laws of Nature

NUŽNOST OPREZA SA ZAKONIMA PRIRODE

Nužnost opreza sa zakonima prirode

Baal HaSulam  

MIR - Empirijsko, naučno istraživanje o nužnosti rada Boga

Kabala za studente

Svi možemo jasno da vidimo da ljudska vrsta mora da vodi društveni život, što znači da ne može postojati i opstati bez pomoći drugih. Tako, zamislite događaj gde se osoba povlači iz društva na pusto mesto, i tamo živi život u bedi i velikom bolu zbog toga što ne može da obezbedi svoje potrebe. Ta osoba ne bi imala pravo da se žali na Proviđenje ili svoju sudbinu. I, ako bi ta osoba tako radila, žalila se i proklinjala svoju gorku sudbinu, ona bi time samo pokazivala svoju glupost.

Zbog toga što je Proviđenje pripremilo za nju ugodno, poželjno mesto u društvu, ona nema opravdanje da se odatle povuče na pusto mesto. Takva osoba se ne sme sažaljevati, jer ona ide protiv prirode Stvaranja. A, budući da ona ima mogućnost da živi kako je Proviđenje odredilo za nju, ne bi je trebalo sažaljevati. Ovakvom sudu mora da se povinuje čitavo čovečanstvo, bez pogovora.

I, ja ovde mogu da dodam i da se pozovem na religijsku osnovu, i da ovome dam sledeću formu: budući da se Proviđenje širi od Stvoritelja – i da On nesumnjivo ima svrhu u Njegovim akcijama, jer ne postoji delovanje bez svrhe – mi nalazimo da svako ko krši neki od zakona prirode koje je On utisnuo u nas, narušava konačnu svrhu.

Zato što je nesumnjivo to da je svrha izgrađena iznad svih zakona prirode, bez izuzetka, tada baš tako kao što i pametan radnik ne bi dodao ni oduzeo ni najmanji deo akcija potrebnih da bi postigao cilj, tako i osoba koja menja čak i jedan zakon šteti i povređuje krajnju svrhu koju je Stvoritelj postavio, i otuda ona će biti kažnjena od prirode. Tako, i mi, Stvoriteljeva stvorenja, ne smemo da žalimo prethodno pomenutu osobu, jer ona skrnavi zakone prirode i kalja svrhu Stvoritelja. To je, verujem, forma suda.

Da bismo od sada nadalje izbegli upotrebu oba naziva – priroda i nadzornik – između kojih, kao što sam pokazao, nema razlike po pitanju poštovanja zakona, za nas je najbolje da nađemo srednje rešenje i prihvatimo reči kabalista, da HaTeva (priroda) ima istu numeričku vrednost (na hebrejskom) kao Elokim (Bog) – 86. Tada ću biti u stanju da nazovem Božje zakone „Micvot prirode (zapovesti)”, ili obrnuto, jer oni su jedno i isto i mi o tome ne treba dalje da raspravljamo.

Sada je od vitalne važnosti to da ispitamo Micvot prirode, da znamo šta priroda traži od nas, da nas ne bi nemilosrdno kažnjavala. Rekli smo da priroda obavezuje čovečanstvo da vodi društveni život, i ovo je jednostavno. I, mi treba da u pogledu na društveni život istražimo Micvot na koje nas priroda obavezuje da ih držimo.

U opštem smislu reči, nalazimo da postoje samo dve Micvot koje u društvu treba da sledimo. Njih možemo da nazovemo „primanje” i „davanje”. To znači da svako u društvu, po prirodi, mora za svoje potrebe da primi iz društva i mora da doprinese dobrobiti društva svojim radom. I, ukoliko osoba prekrši jednu od ove dve Micvot, ona će biti nemilosrdno kažnjena.

Mi ne treba previše da istražujemo Micva primanja, jer se kazna, koja sprečava bilo kakvo njeno zanemarivanje, sprovodi odmah. Ali, za drugu Micva, koja je davanje društvu, ne samo da kazna nije trenutna, već dolazi indirektno. I, zbog toga, ova se Micva ne izvršava ispravno.

Tako, čovečanstvo se prži u gnusnom previranju, a razdor i glad i njihove posledice nisu do sada prestale. I, čudo u vezi sa tim jeste u tome što nas priroda, poput veštog sudije, kažnjava u skladu sa našim razvojem. Jer mi možemo da vidimo da u meri u kojoj se čovečanstvo razvija, u toj istoj meri umnožavaju se bolovi i muke koje okružuju dobijanje opskrbe za nas i naše postojanje.

Tako vi imate naučni, empirijski temelj za to da nam je Njegovo Proviđenje zapovedilo da krajnje dosledno držimo, svim svojim snagama, Micva davanja drugima, na takav način da niko u društvu neće raditi ništa manje od potrebne mere da se osigura srećno i uspešno društvo. I, dokle god smo lenji da to držimo u potpunosti, priroda neće prestati da nas kažnjava i da nam se sveti.

I, pored udara koje trpimo danas, moramo, takođe, uzeti u obzir isukani mač za budućnost. Mora biti donesen ispravan zaključak – da će nas priroda na kraju poraziti, i mi ćemo svi biti prisiljeni da se udružimo u izvršavanju njenih Micvot u punoj meri koja se od nas traži.

Link - The Peace - Necessity to Practice Caution with the Laws of Nature

IZGRADNJA U CENTRU DESETKE

 

Izgradnja u centru desetke

Ulazimo u duhovni svet, za koji se kaže: „Videću suprotan svet”. Sada nije moguće da iz našeg sveta zamislimo taj preokrenuti svet, jer to nije jednostavan negativ, gde je crno umesto belog.

Čak i ukoliko pokušamo da dajemo ​​i volimo ovde, u ovom svetu, nećemo moći da pravilno reflektujemo davanje i ljubav u duhovnom svetu. Nemamo šta da povežemo s duhovnim svetom: nemamo razumevanje, ni oset, ni okus.

Tako, moramo da idemo zatvorenih očiju. U stvari, oči su nam zatvorene i ne vidimo ništa jer gledamo samo u svoju egoističnu želju. Pogled nam je usmeren ka našoj unutrašnjosti, i mi brinemo jedino o svom želucu.

A duhovno deluje upravo u suprotnom smeru. Nismo u stanju da zamislimo takvu suprotnost. I, ukoliko čak i učinim nešto suprotno, to ipak neće postati duhovno. Vrlo često imamo pogrešno razumevanje toga.

Hodati verujući u mudrace znači to da upute kabalista sledimo zatvorenih očiju, da bismo probudili manifestaciju duše unutar nas i otkrili sliku Stvoritelja, atribut davanja, Bina, uz pomoć Stvoritelja. Osoba treba barem da počne da gradi mesto za to, uslov za otkrivanje Više sile, tako da to mesto postane u nekoj meri slično Stvoritelju.

Tako, pre svega, potrebno je da načinimo ograničenje da bismo prostor oslobodili od egoističnih želja, a zatim da počnemo da izgrađujemo na njemu, sprat po sprat, faze davanja: 0-1-2-3-4.

Čistimo to mesto od svoje želje za primanjem da bismo dobili praznu platformu na kojoj možemo da gradimo konstrukciju davanja, to jest da dopustimo da Stvoritelj otkrije Njega i izgradimo to. Moram da uklonim svoje „ja”, svoj egoizam i dopustim da se Stvoritelj pojavi na tom mestu. Stvoritelj se pojavljuje jedino na takvom čistom mestu, koje sam Njemu stavio na raspolaganje.

POMOZITE SVOJOJ DUŠI DA RASTE

Pomozite svojoj duši da raste

“Pomogoše svakome od prijatelja” je najvažnija tema, jer je posvećena našoj međusobnoj integraciji, kroz koju gradimo Parcuf duše svakoga od nas, i svih nas zajedno. Bez takve međusobne integracije nećemo moći da izgradimo duhovnu posudu niti da u njoj osetimo duhovne pojave, Višu silu, Stvoritelja.

Da bismo to postigli, potrebni su nam ​​prijatelji, ne samo oni sa kojima komuniciramo spolja, već i oni s kojima ćemo povezati srca i dušu, čime ćemo svakom u desetki pomoći da od drugih primi utiske, tako da može da primi kvalitete svih drugih. Time će svako imati Kli u kojoj će moći da oseti čitavu desetku. Svako će uključiti svakoga, i tako će se izgraditi naša zajednička Kli.

Ovakav rad nastavlja se do samog kraja ispravke. Sve više ljudi se okuplja, svako u svojoj desetki, gradeći sebe. I, zatim se desetke međusobno povezuju. Kada desetka počne da oseća sebe kao jedno, tada će osećati želju i potrebu da se ujedini sa ostalim desetkama.

Ovde se primenjuje isti način povezivanja, a Kli raste i postaje kompleksnija. Prva duhovna posuda sastoji se od deset prijatelja, a druga, u kojoj je ujedinjeno dvadeset ljudi, već ima snagu stotinu ljudi, zbog toga što je to deset puta deset, itd. To nije linearan rast, već eksponencijalan.

Otuda, kada dođete u grupu, nije dovoljno da samo učite zajedno sa svojim prijateljima. Moram da budem prožet njihovim kvalitetima i da od svakog od njih sakupljam specifičnu težnju ka Stvoritelju. Proizlazi da ovde svako uključuje svakog.

Inače, čovek nema dušu ukoliko je ne izgradi. Zbog toga nije dovoljno da samo budemo u grupi i učestvujemo u svim aktivnostima. Glavno je pokušati usvojiti težnje za našom povezanošću i za prianjanjem uz Stvoritelja. I, radeći tako, mi gradimo mrežu povezanosti između nas, u kojoj Višu silu otkrivamo u skladu s jednakošću forme sa Njim.

SUPTILNOSTI PRIMANJA ZARAD DAVANJA

Suptilnosti primanja zarad davanja

Pitanje: Kako želja za primanjem može da radi tako da bi davala?

Odgovor: Može ako postoji namjera zarad davanja. U tom se slučaju prima želja od nekog drugog i to omogućava davanje.

Keter je stvorio želju za primanjem, Hohma. Na kraju ove faze (Hohma) želja je osjetila iskru davanja, i to je postalo glavni dio želje i sada želja hoće jedino da daje.

Tako je stvorena Bina, i njene prve tri Sefirot (GAR de Bina) su slične sa Keter. Upravo kao i u Keter, crvena tačka (na crtežu) određuje esenciju od Keter, tako i davanje određuje esenciju od Bina. Kao rezultat, stvoreno biće postaje poput Stvoritelja i slijedi Njegove primjere: Keter je stvorio  Hohma, a Bina je uzela njegovu donju polovinu, sedam nižih Sefirot (ZAT de Bina) od Hohma.

Pitanje je da li je to primanje ili davanje kada niži dio Bina prima Svjetlost Hohma.

U cjelini, riječ je o akciji same tačke koja ovom akcijom osjeća davanje.

Gornji dio Bina je želja za davanjem koja je usmjerena ka Stvoritelju: Ona hoće da daje poput Njega (↑), i da bi to postigla ona prima (↓). Njeno davanje je zapravo u punjenju sedam nižih Sefirot.

Na isti način majka hrani svoju bebu i srećna je zbog nje, što znači da je moguće davati time što se ispunjavaju posude primanja.