SREDNJA LINIJA JE STVORITELJEV PATENT

 

Link - The Middle Line Is The Creator’s Patent

Srednja linija je Stvoriteljev patent

Srednja linija je Stvoriteljev patent, božanski izum. Zapravo, dve sile prirode kombinuju se u srednju liniju – pozitivna i negativna, davanje i primanje, ljubav i mržnja, odbijanje i privlačenje – sve što postoji u stvarnosti, kako u Višem Svetu davanja, tako i u nižem svetu primanja.

One se međusobno ne potiru, već pokušavaju da se dopunjuju, a to izgleda kao da nije moguće. Uostalom, kako vatra i voda, mržnja i ljubav mogu da se povežu, kako dve suprotnosti mogu da žive i postoje zajedno na srednjoj liniji, i to tako tako da u svemiru ništa ne bude nepotrebno? Kako je bilo moguće stvoriti takvu savršenu sliku gde nije moguće niti ukloniti niti dodati ijedan detalj?

Mi, u našem svetu, to ne razumemo. Ljudi uvek žele da unište sve što je loše, i da u životu imaju samo dobro. Ali, ovo nije ispravan pristup.

Kabala se naziva i skrivena mudrost, zbog toga što podučava tome kako da se kombinuju suprotnosti koje postoje u prirodi. Jedna ne potiskuje drugu, ali njihovom kombinacijom, integracijom, one razumeju to da ne mogu da postoje jedna bez druge, i da se samo njihovom pravom kombinacijom postiže savršenstvo.

Čovečanstvo traži sve moguće oblike i metode postojanja da bi postiglo mir. To nije lako da se postigne, čak ni između dvoje ljudi. Mir i savršenstvo su prerogativ Stvoritelja i ono što čoveku nedostaje.

Stvoritelj nas je stvorio sa zlom inklinacijom i dao nam nešto dobra da bismo tražili način kako da ta dva kombinujemo. I, kada konačno počnemo da očajavamo zbog toga što nismo u stanju da kombinujemo ove dve suprotnosti, postepeno počinjemo da razumemo to da nedostaje treća sila. Tako, nije potrebno da izbrišemo nijednu od sila, kao što to pokušavaju da rade političari i drugi ljudi, svako u svom egoizmu.

Ako se pravilno razvijamo, videćemo to da u svetu ne postoji ništa što je samo loše ili samo dobro. Potrebno je jedino da spojimo dobro i zlo, i u njihovoj ispravnoj kombinaciji otkrićemo treće stanje – savršenstvo, satkano od oba.

Zbog toga se kaže: „Muškarac i žena, ako su nagrađeni, Šehina je između njih“. Muškarac i žena su dve suprotnosti, poput vatre i vode. Ali savršenstvo je moguće kada se između njih otkrije Šehina, prisustvo Stvoritelja.

Stvoritelj je treća linija koja se otkriva upravo onda kada pokušavamo da ispravno radimo sa dve suprotne linije. Davanje bez primanja i primanje bez davanja ne mogu da postoje. O tome šta je ispravna povezanost između njih nalazimo u mudrosti kabala. Ta povezanost gradi duhovnu posudu za primanje Svetlosti tamo gde postoji dubina želje i Svetost, a što je sve ono što je neophodno za otkrivanje Stvoritelja, treće linije.

Srednja linija je otkrivanje Stvoritelja. Počinje sa Sefira Keter, koja je viša od svih Sefirot, viša od stvorenja. Zatim se nastavlja u Sefira Daat, koja je načinjena iz povezanosti Hohma i Bina, u Sefira Jakov. Nastavlja se u povezanosti između Hesed i Gevura, u Sefira Tiferet, koja će biti srednja linija u telu. Naposletku, i kroz povezanost između Necah i Hod, ona se završava u Sefira Jesod, na kraju Parcuf.

Svako od nas mora, unutar sebe i unutar desetke, da pronađe, razjasni i izgradi ovu srednju liniju, u kojoj ćemo otkriti Stvoritelja. Svako bi trebalo da bude i iznad i ispod svakoga. To jeste, čovek postaje fleksibilan u odnosu na svoje prijatelje, spreman da učini sve što vodi ka globalnoj povezanosti.

Kao rezultat toga, mi postajemo toliko fleksibilni da razmišljamo jedino o tome kako da podržimo i ojačamo svoje prijatelje, i svako oseća to da se grupa sve ispravnije oblikuje zahvaljujući njegovim naporima. Svaki pojedinac kome je toliko stalo do grupe izgrađuje sebe kao srednju liniju, usmerava se tačno prema Stvoritelju i otkriva Njega unutar sebe.

Ali, on je do srednje linije došao upravo zato što je želeo da se pridruži grupi, da je podrži i pravilno sagleda sva njena pozitivna i negativna stanja. Ove suprotnosti ne bi trebalo da stvaraju kratak spoj čime bi se beskrajno udaljile jedna od druge, već bi trebalo da budu toliko blizu jedna drugoj da se sistem srednje linije gradi između njih.

Srednja linija ne postoji u prirodi; nju moramo mi da izgradimo, kao što se kaže: „Vi ste stvorili Mene“.

To da se približavam srednjoj liniji počinje onda kada razumem da sam ja bez prijatelja i grupe ništa. Kada dođem na pripremu lekcije, osećam se mrtvo, prazno, bez osećaja, nespremno. Ali, kad čujem svoje prijatelje da razgovaraju, da bude jedni druge, probudim se i ja. Kroz njihovo buđenje ja se ponovo rađam.

Tako moj „dan“ počinje, i ja postajem sve spremniji da se sretnem sa desetkom i Stvoriteljem u njoj. To je ono od čega se sastoji praktična kabala – izgradnja srednje linije, zajedničkog mesta između nas. I, u ovom zajedničkom prostoru, mi otkrivamo sva naša suprotna stanja koje je Stvoritelj nama poslao od Gore i od njih gradimo duhovnu posudu u kojoj Njega otkrivamo. 

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

AMALEK JE OHOLOST, SNISHODLJIVOST I PONOS

Link - Amalek Is Arrogance, Condescension and Pride

Amalek je oholost, snishodljivost i ponos

Izlazak (Tecaveh), „Svetlost i sunce“: U Midrašu se kaže, i Raši kaže (o Amaleku), onaj koga ste sreli na svom putu, a što dolazi od reči „hladnoća“, što znači da oni gase vatru svoje ljubavi i hlade je, a na početku su bili topli i entuzijastični u svojoj ljubavi, jedni za druge. 

A, kako su se hladili? Arogancijom i ponosom, jer Amalek označava aroganciju, nadmenost i ponos. Ono glavno što pojedinca dovodi do toga da voli svog prijatelja jeste to da svaki od njih vidi da je nisko i da je prezren, i uvek pronalazi mane u svemu što on radi, a vidi pravednost svog prijatelja i njegovih postupaka, i u svojim očima vidi prijatelja velikim, i tako pojedinac voli svog prijatelja i s njim se ujedinjuje.

Ali, ako misli da je on sam veliki i oseća se ponosno, on kroz to vidi nedostatke svog prijatelja i time ga mrzi, jer mu se čini da je prijatelj vrlo nisko. Amalek je hladio toplinu i entuzijazam, koje je Izrael osećao ranije kroz ljubav jednih za druge.

Izuzetna karakteristika želje za primanjem, koja se odmah otkriva, jeste ponos. Bes i arogancija su dodatni atributi. Ali, ponos je poseban, jer se može otkriti čak i na suprotan način – kada je čovek ponosan što se ponizio. Tako, ponos je glavni znak želje za primanjem.

Ponos nije osećaj da sam veći, viši i jači od drugih, već mišljenje da u bilo kom stanju u kojem se nađem u životu, mora da se promeni neko drugi, a ne ja, što znači da mora da se promeni nešto spolja, a ne ja. Sledi da ukoliko vidim nešto negativno, ja to pripisujem Stvoritelju, jer osim mene, postoji samo On. 

I, ukoliko osoba ima poriv ili sklonost da promeni ono što je spolja, to se naziva – ponos, i označava želju za primanjem. Iz ovoga možemo mnogo da naučimo, jer na svakom nivou postoji nešto što treba da se profiltrira i razjasni.

Percepcija je podeljena na to kako nešto izgleda  meni i kako to izgleda drugima, kao da postojim ja i postoje oni, i da je oko mene veliki svet prepun ljudi. Ali, u stvari, ja komuniciram samo sa svojim sopstvenim svojstvima, a ne sa drugim ljudima. Ovde se otvara drugi nivo percepcije. Tako, iluminacija Amalek jeste ono što je zarad primanja, a primanje se najjasnije, na svom krajnjem nivou, otkriva kroz svojstvo Haman. Sve ovo je okvir velikog praznika za Jevreje, za one koji hoće da postignu jedinstvo, da se ujedine kao jedan narod, a ovaj okvir ukazuje na poslednju prepreku u postizanju ujedinjenja svih razbijenih delova duše. 

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

BAJKA O DOBROM ČAROBNJAKU

Михаэль Лайтман
Link - Сказка о Добром Волшебнике

Bajka o dobrom čarobnjaku

Znate li zašto samo stari ljudi pričaju bajke?

Zato što je bajka najveća mudrost na svijetu!

Jer, sve prolazi, a samo prave bajke ostaju...

Bajka – to je mudrost.

Da bi se ispričale bajke, potrebno je veoma mnogo znanja.

Treba vidjeti ono što drugima nije vidljivo.

A za to treba dugo živjeti.

Otuda,  samo stari ljudi znaju da pripovijedaju bajke.

Kao što je rečeno u glavnoj, drevnoj i velikoj knjizi čarobnjaštva:

"Starac – to je onaj,  koji je stekao mudrost!" 

A, djeca...

Ona mnogo vole da slušaju bajke,

Zato što imaju maštu i um i pitanja  o svemu,

a ne samo o onom što svi vide.

I, ako je dijete odraslo, ali još uvijek vidi

ono što drugi ne vide,

ono zna da je mašta – istina!

I, ostaje dijete, mudro dijete –

- "Starac koji je spoznao mudrost",

kao što je rečeno u velikoj drevnoj knjizi čarobnjaštva –

- Knjiga Zohar.

Jednom je živio čarobnjak.

Veliki, poseban, lijep i vrlo, vrlo ljubazan...

Ali, bio je sam i nije bilo nikoga

ko bi bio pored njega.

Nije bilo nikoga s kim bi mogao da se igra,

kome bi  mogao da se obrati,

 ko bi, isto tako, obratio pažnju na njega,

i s kim bi mogao da podijeli,

 sve što ima.

 I, šta je mogao da uradi…?

Jer, jako je tužno biti sam!

Zamislio se: "A, što ako stvorim kamen,

makar vrlo mali, ali lijep?

Možda će mi to biti dovoljno?

Milovaću ga i osjetiti

da postoji neko pored mene,

i tada će nam oboma biti dobro,

Jer jako je tužno biti sam…”

Načinio je "Puc!" svojim čarobnim štapićem,

i kamen se pojavio pored njega,

tačno onakav kakav je zamislio.

Gleda on kamen, grli ga,

ali kamen ne odgovara, ne miče se.

Čak i ako ga udari ili pomiluje -

kamen ostaje onakav kakav je bio, neosjetljiv!

Kako da se sprijatelji s njim?

Čarobnjak je počeo da stvara još više kamenja.

Drugačijeg i različitog.

Stijene i planine, tlo i kopno,

Zemlju, sunce i mjesec.

Ispunio je čitav svemir kamenjem –  

no, sve  je to  bilo kao jedan kamen –

nema od njih nikakvog odgovora.

I, osećao se kao i prije,

Jako je tužno biti sam...

Čarobnjak je pomislio:

"Možda da umjesto kamena stvorim rastinje – 

- recimo, lijep cvijet?

Zalivaću ga,

iznijeću ga na vazduh, na sunce,

brinuću o njemu –  

- cvijet će se radovati,

i biće nam dobro zajedno, 

jer, jako je tužno biti sam…”

Načinio je "Puc!" čarobnim štapićem,

i pred njim se pojavio cvijet,

tačno onakav kakvog je zamislio.

Od radosti počeo je da pleše pred njim,

a, cvijet niti pleše, niti se vrti,

kao da ga i ne osjeća.

Cvijet reaguje samo na ono što mu čarobnjak daje:

kad ga čarobnjak zalije - oživi,

ako ga ne zalije - umire.

Kako to da tako škrto uzvraća čarobnjaku

koji je spreman da dȃ cijelo svoje srce! 

Ali, nema kome...

Šta da uradi?...

Jer jako je tužno biti sam!...

Čarobnjak je počeo da stvara sve vrste biljaka,

velike i male, vrtove i šume, gajeve i polja...

ali, sve one su kao jedna biljka -

- ni na koji način mu ne uzvraćaju.

I, kao i ranije, jako je tužno biti sam...

Mislio je čarobnjak, mislio i smislio:

"A, ako stvorim životinju?

Koju? Najbolje psa. Da, psa!

Malog, veselog, umiljatog.

Stalno ću se igrati s njim,

ići ćemo u šetnju i moj pas će trčati

i ispred, i iza, i oko mene.

A kada se budem vraćao kući, u svoj dvorac,

u naš dvorac,

pas će otrčati ranije da bi me dočekao,

i biće nam tako dobro zajedno,

jer jako je tužno biti sam!”

Načinio je "Puc!" svojim štapićem,

i pas se pojavio pred njim,

tačno onakav kakvog  je i želio.

       Počeo je da se brine o njemu.

 Davao mu je hranu i vodu, grlio ga,

kupao i izvodio u šetnju – 

činio je sve za njega...

Ali, pseća ljubav...

sva je bila jedino u tome

da bude uz njega,

da leži kod nogu, da ga slijedi.

Čarobnjak je sa žaljenjem vidio

da čak ni pas,

s kojim se tako dobro igra,

takođe nije u mogućnosti da mu uzvrati takvu ljubav

kakvu on njemu daje.

Jednostavno, pas ne može da bude njegov prijatelj,

jer ne može da cijeni

šta on radi za njega!

A, to čarobnjak toliko želi!

Počeo je oko sebe da stvara

ribe i guštere, ptice i sve životinje.

Ali, bivalo je samo još gore:

niko ga ne razumije,

i kao i ranije, jako je tužno biti sam...

Dugo je razmišljao čarobnjak i shvatio:

"Pravi prijatelj može biti samo onaj,

kojem ću uistinu biti potreban

i koji će me tražiti.

To mora da bude neko,

ko može da živi poput mene,

ko sve može da radi kao i ja.

Da može da voli kao ja,

da razumije kao ja.

Samo tada  će on moći da me razumije. 

Ali, da bude poput mene? ...Hmmm...

Ko  može da bude poput mene?

Da  može da cijeni ono što mu dajem,

da može da  odgovori na isti način,

jer i čarobnjaku je potrebno da bude voljen.

Ko bi mogao da bude takav

da nam zajedno bude dobro,

jer, jako je tužno biti sam!...”

Čarobnjak je pomislio:

"Možda je to čovjek?

 Istina ... što ako je upravo on taj

koji može da mi postane blizak, i moj prijatelj,

koji može da bude poput mene. 

Samo je potrebno da mu se pomogne u tome,

i onda će nam zajedno biti dobro,

jer, jako je tužno biti sam!...

Ali, da bi nam zajedno bilo dobro,

čovjek prvo mora da osjeti,

šta znači biti sam, bez mene,

da osjeti isto što i ja... bez njega.

Koliko je tužno biti sam!..."

 

Ponovo je čarobnjak načinio "Puc!",

i pojavilo se daleko od njega mjesto, 

i u njemu – čovjek...

No, čovjek je toliko daleko od čarobnjaka,

da čak ni ne osjeća da postoji čarobnjak,

koji ga je stvorio i stvorio sve za njega:

kamenje, biljke, životinje i ptice,

kuće i planine, polja i šume,

mjesec i sunce, kišu i nebo,

i još mnogo toga... cijeli svijet...

Čak i fudbal i računar!

Sve to čovjek ima…

Ali, čarobnjak je ostao sam...

A, jako je tužno biti sam!...

A čovjek... čak ni ne sumnja

da postoji čarobnjak

koji ga je stvorio,

koji ga voli,

koji čeka i zove ga:

"Hej, zar me ti ne vidiš ?!

Jer to  sam ja… ja koji sam ti sve dao,

dođi k meni!

Zajedno će nam biti tako dobro,

jer jako je tužno biti sam!...”

Ali, kako može čovjek,  kojem je i ovako dobro,

koji ima čak i fudbal i računar,

i kojem je čarobnjak nepoznat,

da odjednom poželi da ga pronađe,

da ga upozna,

da se približi i sprijatelji s njim,

da ga zavoli i da mu bude prijatelj 

da bude blizak njemu,

i da kaže čarobnjaku:

"Hej!... Čarobnjaku!

Dođi kod mene, zajedno će nam biti dobro,

jer jako je tužno biti bez tebe, sam!...”

Jer, čovjek poznaje samo one, koji su kao on,

i samo ono kako je u njegovom okruženju.

Zna da mora da bude kao svi: 

da radi ono što rade svi, 

da govori onako kako govore svi, 

da želi ono što žele svi. 

Velike - ne ljutiti, već ih lijepo zamoliti.

Kod kuće - računar, vikendom - fudbal,

i sve što želi, on ima.

I, zašto bi uopšte znao,

da postoji čarobnjak

koji je bez njega tužan?...

No, čarobnjak je dobar i mudar.

Neprimijetno posmatra čovjeka...

...I, u posebnom trenutku...

Tiho, tiho, polako, pažljivo

načini…

"Puc!" svojim štapićem,

i gle, čovjek ne može

da živi kao prije,

a, ni fudbal, niti računar

ne raduju ga više,

i želi, i traži nešto,

još uvijek ne shvatajući šta je to 

čarobnjak probudio malenim štapićem

u njegovom srcu govoreći mu:

 

"Dođi,

dođi kod mene, zajedno će nam biti dobro.

Jer, sada je i tebi tužno da budeš sam!..."

I, čarobnjak, dobar i mudar, 

ponovo mu pomaže:

načini samo "Puc"! – 

i, čovjek već osjeća,

da negdje postoji čarobni dvorac,

pun svakakvih dobrih čuda,

i tamo ga sam čarobnjak čeka, 

i samo zajedno će im biti dobro. 

No, gdje je taj dvorac?

Ko će mi pokazati put do njega?

Kako da se sretnem s čarobnjakom?

Kako da ga pronađem?

Stalno je u njegovom srcu: "Puc!" ... "Puc!"

I, on više ne može ni da jede, ni da spava,

svuda vidi čarobnjaka iz dvorca,

i uistinu, više ne može da bude sam

i, zajedno će im biti tako dobro!...

No, da bi čovjek postao poput čarobnjaka:

mudar, dobar, drag, vjeran…

on je dužan da zna da radi sve

šta čarobnjak čini,

i dužan je u svemu da bude poput njega

Ali, "Puc!" više ne važi – 

to  čovjek mora sam da nauči.

Ali kako?..

Zato čarobnjak neprimjetno... pažljivo,

sporo... nježno...

"puc - puc... puc - puc"...

polako vodi čovjeka,

prema velikoj drevnoj knjizi čarobnjaštva,

Knjiga Zohar... 

i, u njoj su svi odgovori  na sve-sve,

čitav put, kako sve treba da se radi

kako bi na kraju bilo sve dobro,

Koliko dugo možeš da budeš sam…

I, čovjek žuri, brzo, brzo

da se probije u dvorac, da upozna čarobnjaka,

da se sretne s prijateljem,

da bude pored njega,

da kaže njemu: "I, gle...

zajedno će nam biti tako dobro,

jer jako je tužno biti sam... "

Ali, oko dvorca je visok zid

i, strogi čuvari su na njemu 

i, što se čovjek više penje uz zid,

to ga grublje odguruju,

i on bolnije pada

bez snage i prazan

jauče čarobnjaku:

"Gdje je tvoja mudrost?

Zašto me mučiš?

Zašto si me zvao k sebi?

Zar ti je loše sa mnom?

Zašto si učinio tako

da mi bude loše bez tebe?"

No, iznenada osjeti: "Pu... uc!" - i ponovo

on teži naprijed, ka vrhu zida.

Da zaobiđe čuvare i popne se na zid,

probije se kroz zatvorena vrata dvorca,

i nađe svog čarobnjaka...

I, od svih udara i neuspjeha

stiče snagu, upornost,

mudrost.

Odjednom iz razočaranja želja raste...

On uči da sam radi sva čuda,

koja čini i čarobnjak,

on sam uči da stvara ono,

što je samo čarobnjak mogao!

Iz dubine neuspjeha raste ljubav,

i on više od svega želi  samo jedno:

da bude sa čarobnjakom, da ga vidi,

da mu sve da, a da ništa ne traži zauzvrat.

Jer, samo tada će mu biti dobro.

I, nije mu moguće da više bude sam! 

I, kad mu više nije moguće da bude bez njega,

otvaraju se najveća vrata,

i, iz dvorca u susret njemu,

žuri čarobnjak, govoreći:

"Dobro! Gdje si bio! Dođi meni!

Kako će nam sada biti dobro,

jer znamo, kako je loše,

kako je jako tužno biti sam!"

Od tog trenutka, oni su zauvijek zajedno 

vjerni, nerazdvojni i dragi prijatelji,

ne postoji  uzvišenijeg i dubljeg osjećaja nego što je njihov,

i, samo im ljubav ispunjava srca

i niko ne može da se sjeti 

toga kako je jako tužno biti sam! 

Ako neko u svom srcu, tiho, tiho osjeti:

 "...puc  ...puc"

(Osluškujte svi pažljivo)

i, da je u životu najvažnije - susret sa čarobnjakom,

povezati se, spojiti se s njim,

i da će vam jedino tada biti dobro,

a sada, dok je tako teško i loše...

obratite se za pomoć čarobnjaku

Ja čekam…

vaše "Puc - Puc"...

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

KOJI JE ZNAČAJ GEMATRIJE

Link - What is the significance of gematria?

"Koji je značaj Gematrije?"

Gematrija je posebno čovjekovo ili duševno unutrašnje stanje, koje se sastoji od duhovne želje (koja se naziva "Kli" - "posuda") i duhovne Svjetlosti (nazvane "Or") koja ispunjava tu želju.

To je način bilježenja konačnog stanja duše. Sveukupnost osjećanja, opažanja, stanja, sjećanja i namjera kroz koje duša prolazi, može se izraziti pomoću značenja slova ili niza slova poznatih kao "Gematrija".

Od davnina su kabalisti, tj. ljudi koji postižu dušu i povećavaju bliskost sa uzročnom  snagom života što su ljubav i davanje - u Kabali poznato kao "Stvoritelj", bilježili podatke o duhovnim stanjima koja doživljavaju, i svi ti zapisi poznati su kao Gematrija.

Drugim riječima, kada postignemo dušu, mi počinjemo da opažamo kroz novo čulo koje se naziva „ekran“ („Masah“), što je namjera koja vrši izjednačavanje između Svjetlosti Stvoritelja („Or“) i želje („Kli“) stvorenog stvorenja. Gematrija, u našem svijetu, na taj način postaje odraz onoga što opažamo kroz ekran - Masah.

U čemu je onda značaj Gematrije, tj. bilježenja duhovnih stanja u našem svetu?

Značaj je u tome što kada čitamo grupe slova i same riječi, mi ne čitamo jednostavno samo priče, basne, parabole ili bilo koje druge korporalne informacije, već prelazimo iz jedne duhovne želje u drugu, otkrivajući našu dušu, tj. našu sve veću bliskost sa Stvoriteljem, kroz promenu slova i njihovih sekvenci.

Svako slovo u Gematriji je duhovni simbol, a svaka riječ je matrica. To je poput šifrovanog tajnog koda gdje svaka riječ, svako slovo, niz slova i riječi, kao i i korijen svake riječi proizilaze iz odnosa Svjetlosti, kvaliteta Stvoritelja i posude-duše.

Što više Gematriji pristupimo sa namjerom da dosegnemo našu dušu, to ćemo više osjećati sklad koji je utisnut u povezanost prirodnih sila koje se izražavaju kroz slova.

Kabalisti su stvorili hebrejski jezik da bi iskazali svoja duhovna postizanja, a kao dodatak na 22 hebrejska slova, postoje i ekspresivne tačke, nazvane „TANTA“ („Taamim, Nekudot, Tagin, Otiot“), koje izražavaju povezanost i razvoj slova.

22 slova hebrejske abecede su podijeljena na:

9 slova iz Bina;

9 slova Zeir Anpin;

4 slova iz Malhut i

još 5 slova na krajevima riječi.

Pet slova na krajevima riječi simbolišu pozicioniranje na Parsa. Izlazak Svjetlosti gradi ekspresivne tačke (TANTA) koje nestaju. Samoglasnici se gotovo nikada ne koriste. Oni su samo nagoviješteni.

Konačno, značaj Gematrije, riječi, slova i njihovih sekvenci je u tome što oni sadrže otkrivanje Stvoritelja stvorenim stvorenjima, i čitajući ih, mi možemo da privučemo takav uticaj na sebe, koji će nas približiti otkrivanju povezanosti naših duša sa njihovim Stvoriteljem. 

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

O SVETLOSTI I TAMI

Link - About Light And Darkness

O svetlosti i tami

Tora počinje činjenicom da je Stvoritelj stvorio nebo i zemlju, dan i noć, tamu i svetlost - suprotna stanja. Ovde sve počinje. 

Stvoritelj uvek daje dan, svetlost. A noć, tamu, osećamo tamo gde za nas nema svetlosti. Mi moramo da ispravimo ovaj osećaj noći, tame, da dovedemo sebe u takvo stanje gde tama sija kao svetlost i postaje poput dana.

Proizlazi da u bilo kom stanju, mi moramo da osetimo dan, prisustvo Stvoritelja. Ako osetim noć, tamu, bespomoćnost, ako ne postoji želja, energija, nikakva težnja za napredovanjem, za davanjem, ljubavlju i jedinstvom, odnosno za ispravkom i povezivanjem u jednu dušu Adam HaRišon, onda moram da ispravim to stanje.

Ovo se jedino sa moje tačke gledišta  prikazuje kao noć, tama, slabost i beznađe. Ne očekujem da će Stvoritelj da promeni ovo stanje zato što se "neće svađati u večnosti..." Razumem da su mi ta stanja namerno data kako bih mogao da ih promenim tako što ću raditi u grupi i moliti, zahtevajući svoju ispravku, a ne tako što ću tražiti od Stvoritelja da promeni svet oko mene.

Moram da budem prvi u svim promenama i da dozvolim da sila ispravke dođe od Stvoritelja. U poređenju sa Stvoriteljem, ja sebe uvek vidim kao zlo kojem je potrebna ispravka i zato sam zahvalan Stvoritelju na onome što čini za mene. Uostalom, svako moje stanje počinje od noći, kao što  piše: “I  bi veče, i bi jutro, dan prvi“.

„Neka svaki dan bude novi dan“, to jeste, Stvoritelj svaki put zgusne tamu za mene kako bih je ja  mogao pretvoriti u svetlost. Ako smo ispravljeni, tada dan sija za nas, i tada imamo povezanost sa Stvoriteljem, otkrovenje, postignuće, razumevanje i povezanost.

Kako da ne pogrešimo i budemo sigurni da je ovo dan, a ne noć? Ako u ovom stanju želim da se  povežem sa svojim prijateljima i Stvoriteljem, onda je to dan. Međutim, ako nemam želju prema tome, onda to nije pravi dan, nije dan Stvoritelja, već noć, u kojoj sam poput šišmiša koji mogu da vide noću. Ipak, šišmiš vidi samo mrak, ali misli da je to dan.

Moramo jasno da razumemo razliku između petla i šišmiša, kako se ne bismo zarazili virusima poput korona virusa koji smo “dobili od slepih miševa”. Za Stvoritelja postoji samo dan. I, slepi miševi koji vladaju noću, odnosno sile tame i odvojenosti, spavaju tokom dana jer se plaše stvarne svetlosti, svetlosti davanja, ljubavi i jedinstva.

Mi moramo svetu da  donesemo ovu svetlost i tada će svi simboli i koreni tame nestati. Svetlost Stvoritelja može da bude privučena samo buđenjem svetlosti Hasadim. Uostalom, ovo je neophodan uslov: svetlost povezanosti i ljubavi, svetlost Hohma neće sijati bez odevanja u svetlost Hasadim. Zato, pre svega, moramo da vodimo računa o svetlosti Hasadim, svetlosti davanja, uzajamnom zagrljaju.

Mi još nemamo snagu davanja, ali zaista želimo da je postignemo. Pripremivši svetlost Hasadim, kroz nju ćemo privući svetlost Hohma. Ovaj rad, kada pokušavamo da sve vidimo kroz svetlost Hasadim, kroz svetlost davanja Stvoritelju, naziva se vera iznad razuma.

Međutim, mi cenimo i noć jer nam ona pokazuje mesto gde treba da ispravimo svoj stav, da ispravimo tamu. Dan i noć Stvoritelja u duhovnom radu nisu svetlost i tama u egoističnom smislu, već dan i noć u mogućnosti da se uzdignemo iznad našeg egoizma i postignemo davanje jedni prema  drugima i prema Stvoritelju.

Šta su svetlost i tama? Svetlost je snaga davanja. Svetlost ljubavi, svetlost Hohma se neće probuditi sve dok ne bude svetlosti Hasadim. Stvoritelj se otkriva samo u svetlosti Hasadim, u svetlosti davanja sa naše strane, u skladu sa jednakošću  forme.

On želi da daje, i mi želimo da dajemo. U meri u kojoj želimo da dajemo Stvoritelju, mi otkrivamo šta je to što Stvoritelj želi nama da dâ. Mera našeg i Njegovog davanja određuje uslov za otkrivanje svetlosti Stvoritelja. To je poput gosta i domaćina. Ako gost ima želju da udovolji Domaćinu, tada on pristaje da proba hranu koju mu je Domaćin pripremio.

Duhovna povezanost znači da se brinemo jedni o drugima tako da svi budu u davanju. Tražim za druge i to funkcioniše - Stvoritelj sija kroz mene. Mi svi to radimo i primamo svetlost od Stvoritelja, koja u nama budi silu međusobnog davanja.

Tako se među nama pojavljuje svetlost Hasadim unutar koje se manifestuje svetlost Hohma. Međutim, u svetlosti Hasadim, mi već osećamo da smo u duhovnom stanju. Gresi se pretvaraju u greške i u skladu s tim, mi se razmatramo za nepotpune pravednike.

Samo naša želja, naša molitva, može prema nama da privuče svetlost Hasadim, koja može da nam da kvalitet davanja. Mi moramo da se ujedinimo i da zajedno plačemo Stvoritelju, poput ptića u gnezdu, koji gladno otvaraju usta. Glavni uslov je: da Njemu težimo zajedno, jer u suprotnom to neće biti zarad davanja.

Ako sam težim ka Stvoritelju, pretvaram se u Klipa jer zahtevam za sebe. Uslov da imam ispravan zahtev za svetlost koja će me ispraviti i koja će otvoriti moje oči jeste taj da ja tražim za sve. Ovo je vrlo jasan test.

Rečeno je: "Ili društvo, ili smrt".  Ako tražim za sve, dobijam život, a ako ne tražim za grupu, osuđujem sebe na smrt.

Bez tame neće biti svetlosti, što je u skladu sa: “I bi veče, i bi jutro, dan prvi“. Stvoritelj je stvorio tamu, Njemu nije bilo potrebno da stvara svetlost, jer je svetlost Njegova suština.

Tama je posebna kreacija koju je Stvoritelj stvorio . To nije bilo lako da se učini, jer tama je suprotna od Stvoritelja. Stvoritelj mora da se suoči sa stanjima koje mrzi, ali On je to učinio kako bi nama omogućio da razumemo tamu i svetlost i postanemo poput Stvoritelja, znajući dobro i zlo.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

DESETKA - UREĐAJ ZA OTKRIVANJE STVORITELJA

Link - The Ten—A Device For Revealing The Creator

Desetka – uređaj za otkrivanje Stvoritelja

Stvoritelj može da se otkrije jedino ako se rastočimo u prijateljima i tako uzdignemo do nivoa Bina. Ovo je slično uređaju koji je neophodan za otkrivanje nevidljivog magnetnog polja. Ovaj uređaj će pokazati da postoji neka sila koja na njega deluje i koja pomera njegovu kazaljku na mernoj skali. To jeste, uređaj nam ne pokazuje samu silu, već reakciju koju ima na tu silu. 

Uređaj za otkrivanje Stvoritelja pravimo mi sami, i taj uređaj radi po istom principu kao i svi merni instrumenti u našem svetu. Jedino što mi moramo jeste to da pravilno uredimo sve unutar sebe i tada ćemo moći da otkrijemo Stvoritelja.

Uređaj treba da odreaguje na pojavu, nakon čega je moguće da se izmeri njegova reakcija i izračuna sila koja ju je izazvala. Mi ne znamo šta su elektromagnetne sile, ali znamo kako deluju; one uzrokuju to da struja teče kroz žicu ili da se igla kompasa pomeri. Uvek vidimo samo reakciju uređaja, a ne samu silu, i zaključke izvlačimo nazivajući tu silu po samoj pojavi.

Da bismo otkrili Stvoritelja, mi moramo da od sebe načinimo takav kompas, indukciono kolo, uređaj koji će otkriti Višu Silu. Stvoritelj i sada kovitla sve u nama, ali mi na Njega ne obraćamo pažnju. Kakvu promenu čovek mora da načini unutar sebe  da bi u tome mogao da razabere Stvoritelja?  

Ceo naš rad se sastoji u ovom štelovanju – u podešavanju prema Stvoritelju. Problem je u tome što osećam sopstvenu reakciju na uticaj Više Sile, a moram da je dešifrujem na takav način da u njoj otkrijem Stvoritelja. Na Njegov uticaj reagujem unutar svoje želje, svog tela. Otuda, ja moram sebe  da naštelujem tako da mi ta moja želja dopusti da tačno razumem  Njegove akcije.

I, zbog ovoga moram u potpunosti da poništim sebe, do nule, da ne bih tražio ništa za svoj egoizam. Svaki uređaj se prvo šteluje na ovakav način – postavlja se na nulu, a zatim može da se koristi za merenje. 

Naše polazno štelovanje jeste to da ne želimo ništa za sebe, što je da ne budemo korumpirani i ne sudimo sa pristrasnošću. Ovakvo štelovanje vršimo u desetki. Ukoliko pokušam da prionem uz centar desetke i želim da se povežem sa svim svojim prijateljima, ja resetujem svoj uređaj. Sada, od ove nule, mogu da počnem sa ispravnim odgovorom na Njegov uticaj na mene. 

Nula je početna tačka koja omogućava čoveku da ništa ne primi za sebe, već samo za desetku. Osim svoje desetke nemam drugog pokazatelja kojim bih mogao da potvrdim to da ne primam ništa za svoj egoizam. Ako su ispred mene prijatelji na koje mislim, onda se pred njima poništavam. Proizlazi to da ja sam postajem neutralan, to jest nula.

Na ovaj način gradimo ispravan uređaj za percepciju Stvoritelja. Pod uticajem Više Sile počinjemo da se budimo za međusobno davanje u desetki. Stvoritelj nam daje snagu davanja kojom otkrivamo da je On između nas. Napokon, na ovaj način počinjemo da se odnosimo jedni prema drugima u desetki i time dobijamo svojstvo Bina, davanje, snagu vere iznad našeg otpora, našeg znanja. 

I, počinjemo sve više da osećamo otpor unutar sebe, zbog toga što nam dolazi sila koja teče unutar veza koje nas spajaju, kao što je to u električnom uređaju. Na ovaj način merimo razliku potencijala: između davanja – ono što je Više i što se naziva „vera“, i primanja – ono što je niže i što se naziva „znanje“.

I, ovi stepeni vere i znanja počinju da se povećavaju: snaga našeg egoizma raste, i snaga davanja raste, i na ovaj način mi se uzdižemo. Razlika potencijala između Malhut i Bina ostala je ista – sedam Sefirot od Zeir Anpin.

U početku je to bila samo nula. Ali je postepeno narasla do sedam Sefirot. Zeir Anpin je Parcuf moje duše koja se upravo rodila. Duša raste u Bina – u njenom trbuhu – usled toga što je Bina povezana sa Malhut, a koja sebe poništava u odnosu na Bina. 

Sedam Sefirot od ZA – to je mesto na kojem otkrivam čitavu stvarnost. U ovoj pukotini između - unutar razuma i iznad razuma -  nalaze se svi svetovi, čitav univerzum. Nema ničeg drugog. Odmah iznad Bina su svojstva Stvoritelja: Keter, Hohma, Bina. Ispod Bina su svojstva ZA, koji je upravo rođen. I, Malhut jeste želja za uživanjem, koju je Stvoritelj stvorio. Tako, osim ovih svojstava koja razvijam između Malhut i Bina, nema ničeg drugog – to je sva moja stvarnost.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman